Протојереј Марко Данојловић – Свето причешће и нека питања о начину поста

 

Ја се данас нећу бавити литургијским развојем нити суштинском неодвојивошћу Светог Причешћа од Свете Литургије, то ћу свакако оставити мало и вама да пронађете неки текст или чујете на неком другом мјесту нешто о томе него ћу покушати да се осврнем више на практичне савјете које срећем у пракси, а вјерујем да се и браћа свештенослужитељи сусрећу са истим.

Полазна тачка свакако мора бити знање о томе шта је Свето Причешће као и то да на самоме старту морамо оставити и одбацити Србима својствен приступ да прилазе нечему за шта и не знају шта је као и приступ „ваља се“, „треба“…

Дакле, На Тајној Вечери на Велики Четвртак Христос окупља, сабира своје ученике (апостоле) на вечеру, али не било какву, него сабрање на коме ће установити Свету Литургију јер Свето Причешће јесте центар Свете Литургије и само као такво се и може посматрати. „Узмите, једите ово је Тијело Моје“ и „Пијте из ње сви ово је Крв Моја“, ријечи су којима даје светим апостолима Самога Себе, тј оставља свима нама Себе како бисмо у јединственој заједници са Њиме били у заједници и са Богом Оцем и Светим Духом.

Шта оно у ствари значи за нас?

Све што радимо у животу треба бити усмјерено Светом Причешћу. Сваки наш акт, дјело, све оно што је по Богу и Богу, треба да носимо на недјељну или празничну Литургију и ту приносимо Господу Богу. Наравно, сходно нашој огреховљености, ми са собом доносимо и оне лоше ствари, али свакако у нади и жељи да ћемо сваки нови пут када дођемо таквих ствари, тј недјела, имати све мање. Дакле, видимо да мора постојати константна жеља да будемо бољи или боље објашњено ријечима Светог Серафима Саровског: „Промијени себе макар мало на боље и цијели свијет ће то осјетити…и птице на грани и рибе у води и људи око тебе“. И заиста је тако, заиста цијели свијет осјети када имамо врлински живот, када смо по Божијим заповијестима саткани, када се непрестано боримо сами против себе како бисмо ишли напријед. Невјероватно је колико све то помаже човјеку и у свакодневним активностима, сусретом са људима, на радном мјесту, када је у Богу, када из дана у дан постаје све бољи, када следује ријечима блажене успомене патријарха српског Павла: „Будимо људи“.

Човјек је дакле заиста човјек уколико је непрестано у молитви, креативним стваралачким активностима, са испруженом руком и срцем према другим људима, без злобе у души и мислима. То је оно у чему се ми и налазимо у овим данима, то је пост.

Како и када прилазити Светом Причешћу?

Веома озбиљна тема и надам се да ћу јој озбиљно и приступити. Ако узмемо у обзир горе наведено шта за нас значи Свето Причешће, као и ријечи из молитве прије Светог Причешћа:“ И нека ми причешћивање Светим Тајнама Твојим Господе не буде на суд или на осуду већ на исцјељење душе и тијела“ онда видимо да неодговоран приступ, прилазак са дозом омаловажавања и непоштовања и несхватања значаја за људски род може да окрене стање човјека и на другу страну, може да га поведе ка суду Божијем свеправедном.

Сваки вјерник који пости четири велика поста, једнодневне постове, који се исповиједа редовно код свог надлежног свештеника (духовника) са његовим благословом прилази и причешћује се на свакој Светој Литургији. Поготово у данима поста, да ријешимо вишегодишњи проблем сада, не постоји самоиницијативни пост прве и последње седмице па самим тиме и причешћивање прве и последње седмице!

Један стари прото је веома упечатљиво одговорио на такав приступ питајући:“Можете ли прећи мост ако има само почетак и крај, а нема средине“? Мислим да је овим све речено.

Исто тако, актуелно је како и на који начин посте и причешћују се људи са специфичним занимањима, у посебним животним стањима, болесни, дјеца…
Да кренемо од најмлађих. Овдје велику улогу поред свештеника и уколико су школска дјеца поред вјероучитеља играју родитељи. Дјеца до треће године живота, а по процјени родитеља, могу да посте један дан, да покушају да до Светог Причешћа не узимају макар на сат два ништа прије од хране или пића. Са годинама, дакле, већ од седме године дијете може да пости по пар дана и наравно да од поноћи не узима ништа од хране и пића како би се причестило. Поред овога кључно је објаснити дјетету да је пост да се чешће прекрсти, помоли Богу, слуша боље родитеље и учитељицу, не свађа се са другарима… Пошто је ово „осјетљива“ категорија није свако дијете исто па самим тиме ни речено није примјенљиво на свако дијете.

Када су болести у питању надлежни свештеник је тај који ће процијенити, сходно врсти болести, да ли неко може, како и на који начин постити. Да се разумијемо, видио сам неколико пута да баке гледају у другога који је због теже болести ослобођен или ублаженог поста па онда и оне попију лијекове ујутру, а разлика је огромна (није исто неко са тешком болешћу карцинома и неко кога је тренутно забољела кичма или глава).

Све у свему, мора постојати непрестани контакт са надлежним свештеником (духовником) и непрестани договор по овим питањима. Људи изложеним тешким физичким напорима су такође категорија код којих може да се ублажи тјелесни пост, односно да се дозволи употреба одређене мрсне хране.

Труднице су категорија која мора бити такође у непрестаном контакту са свештеником и сходно току трудноће некако или никако постити. Дојиље такође. Када смо већ споменули дојиље морамо напоменути да је све више мајки које, усред назови естетских разлога, могу, а не желе да доје своју дјецу. Мимо тога што их на самоме старту остављају без најздравије могуће хране оне и саме себе остављају без симбиозе са дјететом приликом дојења. Научно је доказано да дијете док доји помаже мајци на неки начин и спречава евентуалну појаву карцинома дојке у годинама које долазе.

Исто тако, да ријешимо питање око менструалног циклуса. Не могу жене и дјевојке у том периоду прилазити да се причесте, али могу узети нафору на крају Свете Литургије, могу цјеливати Свете иконе и долазити у Цркву што се подразумијева.

Апострофирам још једну ствар, а то је неодговоран приступ Светој Тајни Исповијести. Данашњи „вјерујући“ човјек мисли да је довољно читање разрешне молитве, која између осталог, ако се обавља у току Свете Литургије ем ремети литургијски ток, ем не рјешава ништа код онога ко се никада или веома ријетко исповједа. „Добро је, нисам ништа морао причати“, то је реченица коју многи изговарају након разрешне молитве. Па није црква служба безбједности која испитује нешто и у старту осуђује па да слушамо такве изјаве. То само показује и доказује неодговоран приступ и Светој Тајни Исповијести и након ње Светој Тајни Причешћа. Напомињемо да онај ко се исповиједа заиста како треба не мора то да чини прије сваког причешћивања јер ове двије Свете Тајне не условљавају једна другу.

У нади да сте размјели све што је написано свима који се причешћују желим да буде на здравље и на спасење, а божићњи дани поста да буду дани молитвених сусрета са Богом и људима.

(Пише: Протојереј Марко Данојловић)