Двадесети вијек прогласити вијеком страдања српског народа

 

Тек рођени дјечак Софрен растао је одгајајући се у времену одлазеће Османске империје, долазеће Аустроугарске, аутохтоног локалног српског народа и оног српског становништа које је у вријеме Турске окупације прешло на ислам

Пише: Милорад ГУТАЉ

Двадесети вијек могао би се, с правом, прогласити вијеком страдања српског народа који је живећи у више држава преживио шест ратова – Први балкански рат, Други балкански рат, Први свјетски рат, Други свјетски рат, грађански рат у БиХ, који није заобишао ни друге српске земље, и, као тачка на сав тај ужас, НАТО бомбардовање Републике Српске и Србије.

Ради јасноће, Први балкански рат вођен је 1912, Други балкански рат 1913. године, Први свјетки рат од 1914. до 1918. године, Други Светски рат од 1941. до 1945, грађански рат у БиХ од 1992. до 1995. године, те НАТО агресије на српске земље Републику Српску и Србију, у којој је учествовало 18 европских земаља и Америка, 1995, односно 1999. године.

У свим наведеним ратовима српски народ је бранећи своју земљу и слободу имао огроман број жртава у најбољој репродуктивној доби, посебно у Првом свјетском рату у којем је према неким распложивим подацима погинуло око 1,2 милиона људи, док је непознат број оних војника који су умрли под другим околностима, глади, болести и нестанка. Вјерује се да је у Великом рату страдало 53 одсто српске мушке популације.

У Другом свјетском рату, према разним подацима, убијено је око милион Срба на подручју окупиране Југославије, од којих највише у усташком логору Јасеновац и другим стратиштима познатим по убијању и затирању Срба – Сарајево, Јадовно, Пребиловци, Корита, Брод на Дрини, Козара, Гаравице код Бихаћа и остала мјеста.

У грађанском рату вођеном у БиХ животе је изгубило најмање 30.000 српских војника и цивила, док је амерички „Милосрдни анђео“ НАТО бомбардовањем однио више од 1.500 српских жртава, које су назване колатерал, док никад није утврђен број Срба који су умрли од посљедица осиромашеног уранијума, којим су пуњене НАТО бомбе.

Према полузваничним подацима и записима санитетских служби, у Балканским ратовима погинуло је око 90.000 српских војника, док је велики број рањеника у каснијем периоду преминуо због, у то вријеме, оскудно опремљених санитетских служби и болничких капацитета.

Ових неколико уводних реченица о страдању српског народа у 20. вијеку било је потребно да се приближи слика животу обичног човјека који је преживио све те ратове, бранећи земљу и слободу, и за које се може рећи да су свједоци времена.

Један од тих свједока 20. вијека, који је пеживио све те ратове и атентат на српског краља је Софрен, који је под тим именом живио 88 година у селу Понор на тромеђи општина Соколац, Рогатица и Пале.

Родио се 1909. године у неслободној земљи, коју је годину дана прије његовог рођења анектирала Аустроугарска на основу одлуке Берлинског конгреса из 1878. године, и када је Турска империја због слабљења своје моћи препустила ове територије другим освајачима и окупаторима.

Тек рођени дјечак растао је, одгајајући се у времену одлазеће Османске империје, долазеће Аустроугарске, локалног српског народа и оног српског становништа које је у вријеме турске окупације прешло на ислам.

Након балканских ратова, које је преживио у биједи и оскудици у сваком погледу, као и сви његови вршњаци /храна, одјећа, обућа/, изашао је из Првог свјетског рата као деветогодишњак у ослобођеној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Живећи на селу, далеко од неке вароши, образовао се самоиницијативно уз људе на селу који су у то вријеме знали читати, писати и рачунати, што му је било од користи за даљи живот.

Водећи сеоски живот у то донекле мирно, али сиромашно вријеме, као деветнаестогодишњак служио је у Краљевој војсци, односно у Војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, три године у Брчком, одакле се вратио са нешто више знања и образовања у своје село Понор, гдје се 9. октобра 1934. године оженио у својој 25. години.

Свадбарско славље младожење прекинуто је исто вече, када су жандари дошли са вијешћу да је у француском граду Марсељу убијен краљ Александар Први Карађорђевић. Настао је мук, плач, сузе, страх, жалост. Тадашњи народ поштовао је свог краља – Ујединитеља.

Радећи на селу и обрађујући земљу, Други свејтски рат га је затекао у 32. години живота. Приступио је краљевој војсци, јер се служећи војни рок заклео на вјероност краљу и отаџбини. Остао је ту са мјештанима да брани село и нејач коју је већ стекао, са повременим одласцима у веће битке против Нијемаца и усташа, који су гдје им се пружила прилика вршили покољ српског становништва и палили села.

У току рата, Софрен је изгубио једног брата којег су усташе убиле 1945. године десетак километара од куће. Усташе су га затекле на њиви, трежећи од њега, под пријетњом оружја, да им покаже пут којим могу безбједно отићи. Када их је извео на пут и показао куда могу даље, убили су га из поштоља.

Другог Софреновог брата, Нијемци су заробили 1943. године и одвелу у логор, да би га савезници ослободили и пребацили у Америку, гдје је живио до природне смрти.

Софрен је ослобођење дочекао на селу. Након рата у његовој трошној кући једно вријеме су одржавани народно-ослободилачки одбори на којима се вршио попис жита и стоке и вишак, против воље мјештана, односио и одводио за „потребе“ нове државе, да би повремено представници Удбе ненајављено „упадали“ и вршили разне претресе, провјере и одводили народ на разна испитивања. Чести гости били су и порезници који су одводили крупну стоку због наводно неизмирених пореза на земљу.

Неки из села су одвођени на „преваспитавање“ и испитивања због ратне прошлости, а неки због „Информбироа“. Међу њима је био и краљев војник.

Софрен је завршетак Другог свјетског рата и „Информбироа“ дочекао са своје седморо дјеце. Супруга му је умрла млада. Нешто касније се поново оженио и подизао дјецу, која су кад су одрасла кренула својим путем. Софрен је са својом другом супругом остао и даље на селу, иако је имао неких понуда да се запосли у Прачи или Горажду, у неком од предузећа нове Југославије.

Грађански рат у БиХ, дочекао је у својим позним годинама, тачније у 82. години. Сједећи сатима на импровизованој столици иза каменог зида који је омеђивао његово имање, слушао је из далека долазећи звук граната и, више за себе, понављао гласно: „Слобода је најдрагоцјенија за живот, за њу се вриједи борити и умријети. Без слободе нема ни живота ни среће“.

Софрен је „навијајући“ за слободу иза зида преживио и шести /грађански/ рат, дочекао слободу и стварање Републике Српске. Доживио је и преживио све муке овог свијета. Умро је двије године након завршетка грађанског рата у БиХ, тачније 1997. године у 88. години. Одбијао је сваку помоћ и пензију од нове Титове власти, остао је вјеран заклетви краљу и отаџбини, умирући у увјерењу да је све што је радио, исправно урадио.

Био је свједок 20. вијека, тешког сеоског живота, ратног страдања и сиромаштва, ропства, патње и слободе, које је проживљавао са својим сународницима. Радовао се једино крсној слави Светом Јовану, Божићу и својој дјеци.

Стотину година послије, колективни Запад кидише на српски народ. Није му доста зла који је у прошлом вијеку нанио овом народу. Хоће још… до истребљења. Двапут је агресивни Запад ломио зубе, поново их је наоштрио, сматрајући да ће коначно сломити „орах“ Његошев.

(М. Гутаљ)