У осмој деценији предаје ученицима физику – због недостатка кадра професор Василије Бобар поново активан у настави

 

Недостатак наставника математике и физике, не само у регији Бирча, већ и у Српској, приморао је управе школа да активирају и раднике који су у пензији. Тако је и у зворничкој Основној школи „Свети Сава“ у Зворнику поново активан седамдесетдеветогодишњи професор математике и физике Василије Бобар.

Њему ово није први ангажман у настави од 2011. године, када је отишао у пензију, а прошле године је на наговор дугогодишњег колеге и пријатеља, тадашњег директора основне школе у Осмацима, годину дана имао пуну норму на мјесту наставника математике.

 – То је било сасвим случајно. Заједно смо играли шах у Шах клубу „Дрина“ и он ме је упитао да ли знам некога ко није запослен да предаје математику. У шали сам рекао да су сви запослени и да једино могу себе да препоручим. Он је то озбиљно схватио и убјеђивао ме док нисам пристао. Прва замисао је била да радим два мјесеца, али се нико није јављао на конкурсе, те сам продужио да радим до полугодишта, а потом и до краја школске године – прича Бобар.

Сличан разговор је био и сада, када су га ангажовали да ради у зворничкој основној школи.

 – Назвао ме је помоћник директора и замолио да им помогнем и пруземем дио часова како дјеца не би губила наставу јер им се нико није пријавио на конкурс – наводи Бобар.

Професор Бобар је радну каријеру почео 1970. године у основној школи у близини Тузле. Од 1976. до 1992. је радио у Грађевинској школи у Тузли. Тада је са породицом избјегао у Чачак, а када је дошао у Зворник сусрео је директорицу Олгу Андријевић, коју је одраније познавао са савјетовања и такмичења, и она му је рекла да се одмах пријави да ради у Гимназији и ССШ „Петар Кочић“ јер им је требало професора. Ту је предавао математику и физику. Касније, 2006. године је изабран за директора, а 2011. године је отишао у пензију.

 – Међутим, ту није престао мој ангажман у настави јер су ме због недостатка кадра звали из Шековића, гдје сам у средњој школи радио још годину дана, а потом годину дана у Папраћи. Послије нисам више радио све до прошле године када сам предавао у Осмацима – наводи Бобар.

Директор ОШ „Свети Сава“ из Зворника Горан Ивановић каже да је већ дуго био расписан конкурс за наставника физике на који се нико није пријавио.

 – Како се нико није јавио, морали смо да активирамо професора Василија Бобара који предаје нешто више од пола норме физике. Најважније је да не губимо часове, дјеца су задовољна и нема никаквих проблема у извођењу наставе из овог предмета – рекао је Ивановић.

Говорећи о раду са ученицима Бобар истиче да се ништа није промијенило само се много тога „модернизовало“.

 – Увијек је био јаз између генерација, увијек је било и добрих и лоших ђака. Неко је био бољи, истицао се по знању, а неко по неким другим особинама. Свака генерација има своје бисере и своје проблеме. Само је разлика што су системи били различити па се некад проблеми нису толико толерисали и то онда није било видљиво у друштву као сада. Однос родитељ-наставник и друштво-школа није био као данас. То се промијенило. Наставник није трпио толики притисак као данас – наводи Бобар.

Са Бобаром смо разговарали о чињеници да све мање средњошколаца студира математику и физику, али и нека друга просвјетна занимања.

 – Више је разлога зашто је то тако. Прије свега, студије математике и физике су тешке и сви кажу да ако морам већ толико труда да уложим, а нећу добити пуно, онда је боље да студирам нека техничка занимања. На ЕТФ-у су, такође, најбитнији математика и физика, а лако се добије посао који је одлично плаћен. Поред тога битан и сам посао у смислу извршавања обавеза. Инжењер може да планира своје вријеме и оно што не уради данас може да програмира сутра, а у школи то не може јер се сваки дан ради пројектовани обим посла. Стога је посао просвјетних радника и шалтерских радника веома тежак због контакта са великим бројем људи и што стално морате бити присутни и активни на послу – сматра Бобар.

Он је додао да друштво мора нешто урадити да се ова ситуација промијени.

 – Знате изреку, ако обућар направи лошу ципелу, један човјек ће имати неудобну обућу, али ако направите лошег човјека  цијело друштво има проблем. Зато се мора изнаћи начин да се просвјета подигне на виши ниво, односно да се поправи и квалитет наставе и однос према просвјетним радницима – истиче Бобар.

Бобар: Некада је било толико дјеце да су их родитељи бројали

Говорећи о одласку људи са ових простора и уопште смањењу броја популације у Републици Српској, Бобар се присјетио анегдоте из родног села у општини Шековићи.

 – У том селу данас живе само три становника, а 1971. године, када је рађен попис, била су 33 домаћинства. У једном од њих је било дванаесторо дјеце. Једном је, окупљајући се око трпезе за вечеру, муж упитао жену, јеси ли пребројала дјецу, јесу ли сви ту. Данас нема тако бројних породица – додаје Бобар.

(Инфо Бирач)