Драго Jовановић – заборављени зворнички књижевник

Пише: Станислав Томић

Ако којим случајем некад узмете у руке лексикон Српски писци Босне и Херцеговине, аутора проф. др Дејана Ђуричковића, у издању Завода за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, међу књижевницима чије су биографије поредане азбучним редом, пажљивим читањем наћи ћете име једног књижевника који је рођен у Зворнику, а о коме се у Зворнику, по много чему судећи, јако мало зна и, сходно томе, још мање говори. У питању је, наиме, Драго Јовановић, а ево уосталом и шта о њему стоји на 117. страни тог лексикона:

„ЈОВАНОВИЋ, Драго (Челопек, код Зворника, 1945) – Пјесник и романсијер. Завршио студиј југословенске књижевности на Филозофском факултету у Сарајеву, затим радио као професор на Радничком универзитету у Сарајеву. Једно вријеме провео у Француској радећи као лектор нашег језика на универзитету у Екс-ан-Прованс. По повратку запослио се на Радио Сарајеву као уредник. По избијању рата напустио земљу. Аутор је ТВ драме Болесни намјештај (1972).“

            Ово није много, али је било сасвим довољно да нас наведе да почнемо са истраживањем лика и дјела заборављеног зворничког аутора. Надаље већ, у више чланака, од сарајевског Ослобођења до београдских Вечерњих новости, налазимо податак да је Душко Трифуновић по наслову своје пјесме Судбоносни дечаци, назвао нови литерарни покрет чији су чланови били: Абдулах Сидран, Рајко Петров Ного, гле, баш Драго Јовановић, те Тодор Дутина и др.

            У свједочењу Бранислава Илића o стварању СРНЕ и РТРС-а Драго Јовановић се спомиње као „Срнина новинарска перјаница“.

Срнине новинарске перјанице с лијева на десно: Драган Ђукић, Драган Гардовић, Драго Јовановић и Жарко Јањић. Извор: palelive.com

Meђутим, ту се истраживање не зауставља. Потребна нам је још и жива ријеч као свједочанство које би нашем истраживању дало на ширини али и дубини. Стога смо се потрудили и успјели да ступимо у контакт са Драговим братом, Данком, а детаље нашег разговора о Драгу Јовановићу из дома Јовановића у Челопеку, имаћете прилику да прочитате у првом од два чланка које на ову тему планирамо да објавимо.

Полеђина Јовановићеве књиге, Варничав пут трагача, из 1978. у издању сарајевске Свјетлости

Многобројну породицу Јовановић са оцем Марком и мајком Маром чинило је шесторо дјеце: Бранка, Драго, Милена, Цвијета, Драгутин и Данко. Родитељи су свесрдно подржавали њихово школовање. Мало је, истина, људи у то вријеме тако упорно подржавало дјецу у школовању. Али сва дјеца Маркова и Марина су на неки начин имала додира са факултетима. Драго је завршио Филозофски факултет. Данко, је доктор техничких наука из области војног машинства, професор на Универзитету одбране у Београду. Цвијета је професор на Факултету физичке културе, Драгутин је завршио Вишу школу за организацију рада, Бранка је завршила Учитељску школу, док је Милена економиста. Та подршка дјеци у њиховом образовању можда и не чуди, будући да је, по Данковим ријечима, њихов отац Марко још прије Другог свјетског рата завршио Вукову школу у Тршићу, и за своје вријеме био образован човјек.

Данко је, између осталог, с нама подијелио неке занимљивости из живота његовог брата. Док је ишао у средњу школу, Драго Јовановић је живио у ђачком дому у Тузли и био у једној групи која је пјевала и свирала мексичке пјесме. Волио је и да игра фудбал, нарочито да изводи корнере. Био је свестран. Из Данковог свједочења можемо да видимо какав је некада био не само породични, него и друштвени живот у једном зворничком селу:

„Суштина дјетињства, тежак, мукотрпан рад на селу, да се припреми доста стоке да би остала дјеца могла да се школују. Само уз велики рад се могло живјети. Читав дан људи копају, раде, али кући кад иду пјевају“, прича Данко и наставља:

„У селу се пуно радило и сва омладина је трчала у Дом културе. Први диско клуб, биоскоп, представе, фудбал, стони тенис… Није се могло ући у салу колико је било омладине. Како су само они знали да среде сцену. Доносили су од куће старе ствари. За потребе фолклора ишли су у Београд да им се шију ношње. Културни живот на селу је у ствари био одушак од тешког рада. Када је проба у селу, сто њих проба, а двјесто гледа, од мале дјеце до ђеда Ђоке. Сјећам се да је тада КУД из Челопека побиједио на Републичком такмичењу. Онда су ангажовали неку жену, етнолога из Сарајева, да их припреми за даље, а даље није више било лакираних ноктију и вјештачке шминке. Умјесто тога, креп папир и Бабино ухо. Напосљетку су побиједили и на Међународном такмичењу у Загребу“ испричао је Данко, присјетивши се, при том, и свог другог брата, Драгутина о коме се, вели, може написати посебан чланак.

„Мој покојни брат, Драгутин, дуго се бавио фолклором и обичајима. Организовао је, рецимо, народну игру Прстен. Такође се занимао спортом, био голман. Тако је кафана Јединица добила име. Позоришне представе су се одржавале у Дому у Челопеку, а Драгутин је писао сценарио, водио програм, глумио. Глумио је кнеза Иву од Семберије,“ истиче наш саговорник.

Све што је до сада речено битно је за разумијевање лика и дјела Драга Јовановића јер донекле објашњава услове који су погодовали да се он формирао као стваралачка личност. Можда је управо зато, касније, иако је радио углавном на дјечјем програму, Драго Јовановић знао довести ТВ екипу да у Челопеку направе емисију о селу.

Настављамо са причом о скоро заборављеном зворничком књижевнику. Драго Јовановић је једну годину радио као учитељ у Дрињачи. Каријеру даље наставља да гради у Сарајеву. Како сте већ могли да примјетите, завршио је Филозофски факултет у Сарајеву, а у његовом фокусу су били југословенска књижевност и француски језик. Из лексикона Српски писци у Босни и Херцеогини дало се закључити да се Драго бавио превођењем, али из разговора са његовим братом Данком сазнајемо и то да је Драго на Олимпијади у Сарајеву био шеф групе преводилаца за француско подручје.  Пред рат је био кандидат за културног аташеа Југославије у Паризу. Чак је ишао и на неке припреме за ту функцију, али је то рат, нажалост, све прекинуо.

Драго је радио, каже Данко, доста на рецензијама младих пјесника, помагао им и упућивао их. Организовао је бројне културне и књижевне вечери. Додаје, затим, да је, како се сјећа, био активан и у Удружењу књижевника у Сарајеву, те да је сарађивао са Рајком Петровим Ногом. Драго Јовановић није писао само поезију како нам се на први мах може учинити. Штавише, у његовој библиографији се може пронаћи, рецимо, и роман Вртлог као и књига Крилати коњи у виду кратке прозе. Коаутор је књиге о геноциду над Србима. Правио је специфичне репортаже о улози дјеце у Другом свјетском рату. Налазио је живе свједоке. Иза њега су, колико Данко зна, остале бројне емисије на ту тему. Пуно тога је касније на том пољу радио у иностранству, нарочито у Америци. Захваљујући њему књига о геноциду над Србима завршила је у многим амбасадама. На тај начин Јовановић се залагао за истину о Србима. У СРНИ  је радио на антипропаганди, односно борио се на свој начин против негативне пропаганде о Србима.

Године 1992. Драго прелази у Београд, а недуго по окончању ратних сукоба у БиХ одлази у Канаду. Из Канаде је прешао у Америку код сина који је још прије рата отишао у Америку преко размјене ученика средњих школа, наставивши потом и студије.

Драго је умро око Јовањдана (20. јануара) 2012. године, а  сахрањен је на Савиндан (27. јануара) 2012. Његов брат Данко сматра да Драго заслужује да добије бисту или улицу у Зворнику.

У наставку фељтона имаћете прилику да прочитате шта је о Драгу Јовановићу написао истакнути књижевник и новинар, Тихомир Несторовић.

Oвај фељтон се објављује у оквиру пројекта Интернет портала Инфо Бирач
„Прилози за изучавање културе Срба на подручју регије Бирач“
чији је покровитељ Министарство спољних послова Србије –
Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.