Кошаркаш Дрине Принцип Никола Гајић о повратку у Братунац и поред понуда из иностранства
Први и основни разлог мог повратка у Братунац је тај што ми најстарији син креће у школу па смо због тога супруга и ја одлучили да се ту скрасимо. Могао сам још да играм у Румунији, гдје сам боравио претходних пет година, и да играм на највишем нивоу јер ме сматрају за „њиховог“, али је пресудила животна ситуација и добробит дјеце више него финансије.
Изјавио је ово прослављени кошаркаш из Братунца Никола Гајић на почетку интервјуа за „Глас Српске“ који је одлучио да се врати кући након што је претходних скоро 20 година провео у „бијелом свијету“. Сада је члан Дрине Принцип из Зворника која наступа у Првој лиги Републике Српске.
– Понуда Дрине Принцип дошла је спонтано. Управа је формирала добру клупску структуру као и екипу па имају жељу да нападну Лигу БиХ. Имају мало већи буџет него раније па сам одлучио да прихватим понуду. Један од разлога повратка је и тај што желим да будем ближе кући, гдје су ми мама, брат и остала родбина па је понуда из Зворника испала као врхунска опција на обострано задовољство, а град је на неких четрдесетак километара од моје куће, што ми је јако битно. Финансијски није то ни близу онога из иностранства, а у мени је иста жеља и мотивација да играм Прву лигу као што сам раније играо за неке друге клубове.
ГЛАС: Какве су амбиције клуба?
ГАЈИЋ: Мало је срамотно да регија од Бијељине до Пала нема ниједан тим у Лиги БиХ. Град Зворник је стао иза клуба и ту су још приватни спонзори као и неколико момака који су дигли клуб од нуле и од Друге лиге дошли су до полуфинала плеј-офа прошле сезоне Прве лиге Републике Српске. Надамо се да ћемо Никола Тадић и ја као искуснији ове сезоне остварити циљ и ући у Лигу БиХ, а онда полако.
ГЛАС: Све је почело када сте имали 16 година и веома млади сте стигли у Борац. Како је то тада изгледало?
ГАЈИЋ: Са 16 година отишао сам од куће и двије године играо за млађе категорије у Београду, па двије године у бањалучком Борцу који је у то вријеме кубурио са финансијама и било је кашњења плата. Мени то није било битно јер је ту био искусни тренер Бора Џаковић. За момка од 17 година било је врло тешко радити са њим јер је он „стара школа“, али на крају се испоставило да је врло поштен. Послије прва три мјесеца хтио сам да идем кући јер нисам играо, а тренирао сам више од свих осталих. Међутим, послије три мјесеца сам добио шансу па чак играо и по 30-35 минута и са 18 година имао партије на којима сам давао по 15-20 поена, што је било невјероватно. Прешао сам пут од анонимуса у Лиги до стандардног играча. То је било добро искуство за мене јер је Бањалука прелијеп град и, генерално, сваки град који има ријеку да протиче кроз њега је лијеп. Џаковић је нас млађе остављао да додатно радимо. Кад су старији имали по дан-два одмора, ми смо имали пола слободног дана. Моја кућа у Братунцу је четири сата од Бањалуке и не знам да ли сам једном отишао у сезони до куће.
ГЛАС: Играње за Борац за Вас је имало једну другу, посебну драж?
ГАЈИЋ: Труд је имао смисла и једино је лоше у сјећању остало то кашњење плата. Примио сам само двије од осам-девет, иако су то биле смијешне цифре у односу на оно што данашња дјеца зарађују. Мени је Борац остао у лијепом сјећању из времена када је играо Куп Рајмонда Сапорте јер је у њему играо мој ујак Милорад Мићко Ковачевић који је мојој мами први рођак, односно моја бака и његов отац су брат и сестра. Када смо у рату избјегли, једно вријеме смо били код њих, а њега гледали на телевизији. Борац је за мене био велики клуб па ми је било драго што сам отишао тамо.
ГЛАС: Послије двије године у Бањалуци отишли сте у САД на колеџ „Стивен Остин“?
ГАЈИЋ: То је мало мјесто у Тексасу са хришћанском комуном, гдје су људи много добри и пазе једни на друге. Енглески нисам знао. Нисам знао да спелујем своје име и показивао сам и на телефону како се пише. Сада, кад сам мало старији, сигурно је да не бих никада отишао, али када имаш 18 година, не размишљаш превише и не плашиш се ничега и све ти је занимљиво. Након двије године на џуниор колеџу прешао сам на Универзитет Џексонвил који је играо дивизију један НЦАА лиге. Имали смо добре резултате и у завршној години био сам у стартној петорци и имао баш добру статистику. Играли смо на „мартовском лудилу“, прошли међу 32 најбоље екипе у САД и испали од УЦЛА чија су три играча била драфтована у првој рунди, а то су Зек Лавин, Кајл Андерсон и Џордан Адамс. Са мном је играо Томас Вокап који је члан Олимпијакоса и са којим се и сада чујем, а био ми је и на вјенчању у САД. Тренер нам је био Бред Андервуд који сада ради на Илиноису те Мајк Бојнтон који је на Маркету. То су невјероватни људи. Дошли су на наш колеџ да зарађују 200.000-300.000, а сада зарађују по два-три милиона долара.
ГЛАС: Након колеџа вратили сте се у БиХ?
ГАЈИЋ: Претходно сам прошао све млађе селекције репрезентације БиХ и када сам се вратио, добио сам позив селектора Душка Ивановића, што је за мене било фасцинантно јер сви врло добро знамо какво је он тренерско име у свијету кошарке. Био сам анонимус у репрезентацији, али шансу сам добио након што су се повриједили Нихад Ђедовић и Далибор Першић. Дошао сам из САД пун елана и мотивације и тренирао сам стварно јако. Највише и најпоштеније сам радио од свих јер сам желио да се докажем, што је Ивановић препознао и ставио ме на неке пријатељске утакмице да будем стартер, што је мени много значило. Тада је било разних прича у вези са понудама и провлачило се да ме желе Партизан и Звезда. Признајем, било је контаката из Партизана мада сам тог љета повриједио задњу ложу. Требало је да буде минимална пауза од двије-три седмице, али се одужило. Онда се почетком септембра тата разболио и преминуо је у децембру. Свашта нешто се приватно издешавало и никако нисам могао да се опоравим. Нисам хтио да идем играти, а тата код куће болестан јер нисам желио да пропустим тај мали период што смо били заједно.
ГЛАС: Стигла је понуда тузланске Слободе?
ГАЈИЋ: У јануару сам отишао да играм у Слободу. Требало ми је и пара и да се вратим у кошарку те „очистим“ главу од свих породичних проблема. Међутим, поново ми се десила повреда и вратио сам се на „нулу“. Све оно што сам претходних сезона направио у Америци и репрезентацији БиХ је пропало јер сам паузирао цијелу сезону. Сљедећег љета, када сам тражио клуб, било је сумњи клубова, као „ниси играо годину дана“, „не знамо какав си, шта си,“ па нису хтјели да понуде новац и звали су ме на пробе, што је било помало смијешно с обзиром на то да сам претходних година имао понуде озбиљнијих клубова за озбиљнији новац. Прихватио сам ситуацију такву каква јесте и отишао у Спарсе, а био сам и близу куће. Екипа је била млада и размишљао сам да, ако добро играм, бићу на оку репрезентације. С нама је био Кенан Бајрамовић и имали смо врхунски резултат. Ушли смо у Лигу за првака са прилично скромним тимом.
ГЛАС: Затим је услиједио одлазак у Приморску?
ГАЈИЋ: Клуб је био у оснивању и била је то врхунска прича. Дошао је генерални менаџер из Геоплин Слована и направили су добру структуру клуба. Тренер нам је био садашњи селектор Словеније Александар Секулић, као и ментор Томо Махорич. Мени и супрузи било је супер јер је Копар на мору, Италија је близу, а Словенија врхунска држава за живот.
ГЛАС: Потом долазите у Игокеу?
ГАЈИЋ: Било је то испуњење дјечачког сна јер смо сви жељели да играмо АБА лигу. Искрено, нисам нешто био задовољан улогом у Игокеи, али у том тренутку то је био мој максимум. Имали смо солидне резултате у АБА лиги, а у екипи су били Дорел Рајт и Малколм Ли. Играчи си долазили и одлазили и било је то мало турбулентно стање. Мени је било супер искуство јер је дошао НБА шампион да тренира с тобом. Можеш да видиш шта он ради, да тражиш савјет и то је било непроцјењиво искуство. Изгубили смо титулу, али узели Куп БиХ.
ГЛАС: Десио се повратак у Словенију?
ГАЈИЋ: Када оставиш добар утисак у некој лиги, увијек можеш да се вратиш у њу. Хелиос је врхунски организован клуб који има своју дворану за тренинг. Словенија је мени и супрузи одговарала. Географски сређена држава, по свим питањима. Све је надохват руке. За сат си на планини и скијаш, за сат си на мору, за сат си у Аустрији, за сат си у Италији, до куће три сата… Играли смо АБА 2 лигу и словеначко првенство. Имали смо неколико добрих побједа и испунили очекивања. Те 2019. пред крај сезоне добијам сина, тако да је та година остала у најбољем сјећању.
ГЛАС: Након добре сезоне дуго сте чекали понуду. Зашто?
ГАЈИЋ: Био сам мало изреволтиран ситуацијом у кошарци и новчаним понудама с обзиром на то да сам добро играо. Све ми је добро ишло у животу па сам одлучио да остајемо у Братунцу и чекам неку одговарајућу понуду јер сам мислио да заслужујем већу плату него што је то био случај на тржишту. Било нам је лијепо у том периоду. Након смрти оца мама је први пут била срећна и весела јер је стигао унук па сам неке понуде и одбијао, иако можда није било логично, а ми играчи увијек чекамо нешто боље без обзир на то да ли то заслужујемо или не. Остао сам у Братунцу, а клуб је ушао у Лигу БиХ. Тренирао сам са њима и када сам видио да вријеме пролази, прикључио сам се тиму на отворени уговор. Клуб није био у ситуацији да ми да неку материјалну подршку јер су буџети већ били формирани и волонтерски сам играо, што је било добро и за мене и за њих. Тада је била пуна дворана у Братунцу и стварно лијепи тренуци. Игокеа је долазила у прилично добром саставу и ми смо је побиједили. И дан-данас, пет година касније, то се прича. „Море људи“ је дошло да гледа утакмицу. Након само четири-пет утакмица већ у јануару сам добио понуду из румунског Питештија, што су већ биле мало боље паре. Румунска лига је прилично јака и прилично плаћена лига, што људи код нас генерално не знају јер је гледамо као „трећу земљу“, а поприлично су далеко одмакли од нас. Не по квалитету домаћих играча, већ организационо.
ГЛАС: То је било пред почетак пандемије вируса корона. Како је то утицало на Вас?
ГАЈИЋ: Супруга је била трудна са другим дјететом и почиње турбулентно стање. Румуни су међу првима затворили све границе и биле су радикалне мјере. Нисмо могли нигдје да идемо, осим у САД јер ми је супруга Американка па смо отишли директно тамо, гдје се она породила. Добио сам понуду Темишвара за коју сам мислио да је супер јер је град на четири сата од Братунца и на сат од Србије па ако буде проблема, ту смо близу. У Темишвару сам се супер снашао. Тренер је био наш Драган Петричевић који је ту годинама, а било је наших момака који су играли. Мало-помало и остали смо пет година. Дјеца су ми буквално одрасла тамо. Мени је било добро у сваком погледу, кошаркашки, финансијски и животно сам био задовољан.
ГЛАС: Имали сте понуду да и даље будете у Темишвару?
ГАЈИЋ: Управа је била спремна да продужи уговор, али сам већ пред крај сезоне тренеру рекао да је то то, иако ми је Темишвар друга кућа. Када смо добили четврто дијете, одлучили смо да је тренутак да се вратимо кући јер је незгодно бити у страном граду без ичије помоћи. Нисам неко ко може да се раздваја од породице таман то били неки милионски уговори јер мислим да то није вриједно, али, опет, свако има своје мишљење. Некоме би то можда одговарало и да се врати кући, ха-ха-ха. Када сам се вратио у Братунац, уопште нисам размишљао о Зворнику и нисам знао да постоји та опција на сат и по од куће. Звала ме Јахорина и нудила да идемо као породица и дјецу упишемо у школу. Захвалан сам им на свему као и неким осталим клубовима. Иза мене је прилично добра каријера. Тијело ме супер служи, осим тих повреда нисам пропустио пет утакмица. У Темишвару за ових пет година вјерујем да нисам пропустио три-четири утакмице нити паузирао дуже од пет дана.
ГЛАС: Ваша супруга је Американка. Како је она прихватила живот у Братунцу?
ГАЈИЋ: Супруга ми је из Тексаса и упознали смо се 2011. на колеџу. Ја сам наставио са студијама, а она се исписала са колеџа и ишла са мном гдје сам ја ишао. Када сам прешао на универзитет, она се преселила и нашла посао да будемо заједно. То је за наше људе мало чудно, али за њих је то нормално и дјеца крену да раде са 18 или 19 година, да ли требали или не финансијски. Нису пуно везани за мјесто као ми. Код нас неко не би продао кућу да му даш милионе, а Американац ће је одмах продати ако добије више од оног колико је платио. Нема емотивне везаности за материјалне ствари, док смо ми везани, што разумијем, јер врло тешко стекнемо нешто. Она је први пут 2013. дошла у Братунац са мном да посјетимо моју породицу. Имао сам страх како ће она све то прихватити јер смо живјели у малој трошној кући пуној влаге коју смо рентали јер смо избјегли из Сарајева и вратили се у Братунац јер је тата из села Кравице. Размишљао сам како ће реаговати јер у Америци имају велике куће, нове аутомобиле и другачији је начин живота. Међутим, њој се баш свидјело. Након ручка који је мама направила она је само рекла да никада у животу није јела нешто укусније и питала гдје купујемо намирнице. Када смо јој објаснили да поврће расте у нашој башти, да месо набавимо од родбине, она није могла да вјерује јер то у Америци ријетко ко има. Како ме код куће није било годину дана, долазило је много родбине и другара да се видимо. Њој је и то тада било невјероватно и једном ме питала шта је њима и да ли се нешто десило када сви долазе. Потом сам јој објаснио да се ми тако дружимо и волимо обилазити, што се њој свидјело и уклопила се можда и боље од мене. Да није било ње, можда не бих ни тежио да се вратим овамо. Објаснила ми је шта све имамо, а не цијенимо па су се и мени мало отворили видици. Сада, богу хвала, имамо неко имање у природи. Дјечаци се стално играју у дворишту, имају другаре, а нову играчку им нисмо купили три мјесеца. Ако финансијски будемо могли да опстанемо овдје, нећемо се селити јер овдје дјеца „сто пута“ боље одрастају. Једино ако нам буде потребно пара, онда ћемо отићи у Америку, овако за сада нема шансе.
Саиграчи
ГЛАС: Кажете да сте имали доста саиграча са ових простора. Ко су они били?
ГАЈИЋ: Када сам дошао, ту био Милош Коматина и са њим је било бања играти јер је играчина и људина. Био је Адам Мирковић, Никола Пешаковић, Михајловић, Јосип Билиновац, Богић Вујошевић, помоћни тренер Нешо Марковић… Неке сам сигурно прескочио.
Биографија
Никола Гајић рођен је 15. јула 1991. године у Сарајеву. Игра на позицији бека шутера или ниског крила. Током каријере наступао је за Борац, „Стивен Остин“, Џексонвил, Слободу, Спарсе, Приморску, Игокеу, Хелиос, Братунац, Питешти и Темишвар.
(Извор: Глас Српске)