У цркви у Дрињачи обиљежен дан страдања светог новомученика Слободана Стојановића – положено цвијеће на гробно мјесто

У храму Светог ђакона Авакума у Дрињачи код Зворника служена је данас света литургија пoводом дана страдања новомученика Епархије зворичко-тузланске дванаестогодишњег Слободана Стојановића Доњокаменичког.
Након свете литургије и ломљења славског колача у храму Светог ђакона Авакума, у Дрињачи су цвијеће и вијеци на гробно мјесто светог новомученика Слободана Стојановића Доњокаменичког положили породица и пријатељи, представници Градске управе Зворник, као и удружења проистекла из Одбрамбено-отаџбинског рата.
Свештеник Марко Данојловић је у обраћању присутним након литургије рекао је да су се сабрали на данашњи дан из љубави према свирепо убијеном малом Слободану.
„За ову регију можемо слободно рећи да је страдална и мученичка, што говори и рано однесен живот малог Слободана који као дијете није починио никакав гријех, али му нису дали да живи. У мени се данас сударају три осјећања – туга, радост и треће је нешто што као свештенослужитељ не бих требало да имам, а то је једна врста бијеса који се рађа јер нам се стално појављују ствари које не треба да нам се упорно понављају – рекао је свештеник Данојловић.
– Тужан сам због овог дјетета које је невино страдало, тужан сам и због дјеце у Палестини и дјеце гдје се год ратује, и сваки нормалан чиовјек је тужан због тога. Али ја говорим о ономе што је пред мојим очима, ја сам дијете овог краја и познајме сва мјеста овдје, и добро познајем све оно што многи неће да кажу отворено, а то је да усташка идеологија, нажалост, и дан данас живи у главама, срцима, душама, рукама, камама, ножевима“, рекао је свештеник Данојловић.
Он је истакао да је на Глођаном брду 6. новембра 1992. године, када је убијено 126 припадника српског народа, употријебљена иста техника која је кориштена над Србима у Другом сјетском рату када је овдје харала усташка ханџар дивизија.
Свештеник Данојловић се запитао, је ли нам се то десило тек тако и одговорио – не, додавши да се то преноси с кољна на кољено, да лице неких прекрије маска са осмјехом према нама и према странцима који са својим џиповима дођу овдје и понављају једну те исту причу као папагаји, иако знају суштину цијеле приче која се овдје десила.
„Пострадало дијете Слободан, као синомним све страдале дјеце, за нас у цркви је осјећај радости продужења живота, јер имамо да неко из овог мјеста стоји пред лицем Господа Бога моли за све нас који су остали овдје иза њега“, рекао је свештеник Данојловић.

Говорећи о трећем саосјећању које има, свештеник Данојловић је рекао је иненађен малим бројем људи који су дошли на ову саборност да се поклоне сјенима канонизованог дјечака Слободана и од њега затражио опрост за нашу срамоту што нас је мало ту присутно.
„Људи који не потшпују овакве ствари и обичаје и олако заборављају страдање свог народа током историсјког слиједа, себи су потписали да им се сутра може исто то десити – не дај Боже да до тога дође и да нам се то поново деси“, рекао је свештеник Данојловић.
На гробном мјесту у Дрињачи одржан је помен Слободану Стојановићу и положено цвијеће.
Дванаестогодишњег Слободана Стојановића убила је у јулу 1992. године у насељу Каменица код Зворника Елфета Весели, припадник Диверзантског вода Команде здружених јединица Липље и Каменица такозване Армије БиХ.
Слободан Стојановић је страдао када се, након што је избјегао са родитељима, вратио у своје село Каменицу да одвеже пса који је у дворишту остао везан. Слободан се више никад није вратио.
Његово тијело пронађено је у јами у засеоку Бајрићи у Новом Селу код Зворника, а идентификован је ДНК анализом, након чега је сахрањен на гробљу у Дрињачи.

Према налазима патолога Зорана Станковића, дијете је свирепо убијено, стомак му био пререзан у облику крста и имао је видне повреде главе.
За свирепо убиство дјечака Слободана Стојановића, које је почињено 1992. године, у првостепеном поступку осуђена је Елфета Весели на десет година затвора, да би другостепеном пресудом, која је изречена децембра 2019. године, Апелационо веће суда БиХ повећало казну на тринаест година.
Према подацима Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина, по избијању грађанског рата Елфета Весели придружила се јединици Насера Орића, учествујући у диверзантским акцијама муслиманских снага у Подрињу.
Након рата отишла је у Швајцарску гдје је провела 20 година, избегавајући правду.
(Инфо Бирач)


