РАЂАЊЕ ГАЛЕБОВА – Зворничанин, Оливер Цвијетић, некадашњи члан групе Болеро и аутор пјесме Галебови

 

Пише: СТАНИСЛАВ ТОМИЋ

Једно вече, у локалу револуционарног имена са призвуком слободе, оног libertad које уз њега иде и које музејски чува остатке некада знатно богатије зворничке рок културе, у сред свирке, али на почетак чланка уђоше заједно два пријатеља. Знају се од малих ногу. Знамо се и ми. Мали је ово град, а још мањи локал. И тек што су стали за сто, један од њих кратко узвикну према пјевачу: „Болеро…“ Бјеше то баш у вријеме кад се текст који сам припремао о Галебовима некако угнијездио у мени и мјесецима већ никако да полети. Не прође много, вокална бравура пјевача попут неког невидљивог конобара донесе:

И понеси ме у земљу галебова
Поведи ме у један нови дан

Сјетих се тог децембарског дана, другог дана Никољдана, болеровским језиком речено, На крају славља, кад се запутих да се први пут видим са човјеком који ће ми испричати причу о групи Болеро и Галебовима, у нади да ћу међу њима можда срести Галеба Џонатана Ливингстона и споразумјети се с њим Говором птица.

Тамо гдје се чује само пјесма
Гдје пупољци никада не труну

– Хоћете ли мед уз чај? – сјећам се да је учитво упитала конобарица. – Хоћу! – одговорио сам. Чинило ми се да је нисам раније виђао у тој улози. Радници се често мијењају, људи одлазе даље за неким бољим животом. Условни однос оптерећен императивом – Ако ти се не свиђа, пољуби па остави! – узима сада данак умјесто бакшиша.

Пољуби ме и реци „Збогом земљо“
Ти која знаш за тугу и судбину

Одрекао сам се послијеподневне дремке и дошао на договорени разговор. Можда сто за који смо сјели, толико далеко до крчме и још даље од Москве, није ни налик мјесту на коме су покопане све истине и лажи, али то може бити само још једна заблуда које се ваља одрећи. 

Одреци се заблуда и свијета
Покопај све истине и лажи

Био сам одвећ уморан, али нисам хтио да издам и откажем сусрет. Јер Јуда и данас живи у сваком од нас. Та мисао ми се често мота по глави као какав рефрен.

Хајде, пољуби ме.

Ко зна шта све тим пољупцем може бити издато?! Можда и понеки албум.

Напокон, преко пута мене је сједио Зворничанин, Оливер Цвијетић, некадашњи члан групе Болеро и аутор пјесме Галебови, по некима једне од најљепших пјесама 80-их година на просторима бивше Југославије.

Након краћих и донекле уопштених опаски с обје стране, врло брзо смо прешли на главну тему нашег разговора. Мене је понајвише занимало како су настали Галебови. Међутим, ваљан одговор на то питање, природно, не може се ни прелетјети без осврта на групу Болеро.

„Болеро је једна комплексна прича. Колико је лијепа прича, толико је и фасцинантна, доста фасцинантна, помало и мистериозна, мени лично емотивна зато што сам ја са тим момцима провео неке важне године. А са друге стране, помало и тужна, рећи ћу и зашто“ – почео је наш саговорник и одмах наставио – Још да напоменем да је Болеро једнако Мишо Бартулица, шеф оркестра. Јер он је фактички душа бенда, алфа и омега. Он је радио све текстове, све композиције и аранжмане. Ми смо сви некако били његови сарадници који су спроводили тако неке идеје, оно што је он замислио.“ 

Oнда се Оливер Цвијетић сам вратио да допуни свој одговор на питање, зашто је прича о Болеру за њега емотивна и лијепа, превасходно.

„Емотивна је зато што ме свака помисао на Болеро враћа у један посебан период у мом животу. Кад сам недавно био у Сарајеву, на промоцији њиховог сингл-спота пјесме Мједеница, у Атељеу Фигуре, остао сам потпуно обузет тим неким осјећајем. Било је ту доста музичара, познатих личности, истинских љубитеља Болера. Заправо сам остао затечен атмосфером и почела су ми навирати сјећања. Вратио сам читав тај филм, те три и по године колико сам отприлике радио с њима. А с друге стране, прича је лијепа, прелијепа зато што се то све дешавало у Сарајеву за вријеме Олимпијаде, многе групе су долазиле из Сарајева које је тада, како знамо, било центар неких културних дешавања. Сваки подрум је такорећи имао неку своју групу, ту се вјежбало, свирало, и сви су се трудили да направе своју плочу. Била је јако велика конкуренција. Једноставно, морао си имати среће, и још много штошта… Чак ти у тим првим корацима ни новац није могао увијек гарантовати успјех, јер су дискографске куће тада радиле по другом принципу, продавале су се плоче и ако они процијене да могу да зараде од тебе, онда с тобом направе уговор и узимају проценат. Сјећам се, продавница плоча је била тамо иза Економског факултета. Ја сам студирао право, а ишао сам и на соло пјевање. Кад сам дошао из војске прво сам уписао Правни факултет. На соло пјевање сам ишао док ме нису под своје узели „Болеровци“. То је ишло преко мог цимера. Била је јако лијепа атмосфера. Те осамдесете године су иначе биле јако лијепе за ту музичку причу, и уопште, живјети и радити у Сарајеву у то вријеме је било нешто…“

Разговор је даље текао. Нисмо били далеко од Дрине.

 – Рекао си и то да је прича о Болеру фасцинантна. Зашто? 

– Зато што се све те пјесме и данас слушају. Ево, ти си живи доказ. – каже ми.

– Ја сам рођен ’86. – одговарам.

– Е, баш те године је изашао њихов први албум.“ – додаје и наставља. „Након свих тих година народ и даље слуша те пјесме, слушају и дјеца. Пар пута сам свирао у Тузли са колегом и изводили смо Галебове с двије гитаре, а дјеца, нису се ни родила тада, знају текстове напамет. С те стране је прича јако фасцинантна. А зашто је то тако? Можда управо зато што су те пјесме пуне емоција. Са Галебовима, конкретно, ја мислим да сам заорао дубоко. Обично кад заореш плитко онда пјесма буде мјесец-два и нестане, а од ове ја и дан-данас добијам од СОКОЈ-а нека средства. Није то нека лова, да се разумијемо, али је лијепо послије скоро четрдесет година добити годишње неки износ и извјештај. Симпатично.

А зашто је тужна прича? Tyжна је због једне просте чињенице што је била  грубо прекинута. Они су урадили други албум О Јесењину са Јеленом, Крчмарском Москвом… направили су већ базу да могу свирати у цијелој Југославији, и онда је избио рат. Скоро су радили неке концерте, али то није ни близу колико је требало да није било рата. Тако да, у принципу, нису никад добили оно што су заслужили у неком пуном обиму, кад су требали да граде каријеру. Све је то било прекинуто као ножем. И каже мени Мишо тада: ’Знаш шта, ја не знам шта да радим. Имам и трећи албум већ спреман.’ Али ствар је у томе што је тржиште већ било исцјепкано и што се он двоумио. Причао је с Вујовићем, он је био тада на челу Дискотона, шта да ради. Он му је отприлике рекао да се мало стрпи, јер није баш најбоље вријеме с обзиром на дешавања због којих је чак Дугме отказало комплетну турнеју.  И кад је пукло то он се поувкао у Ливно oдакле је родом. Шта је послије било, није ми толико познато.

На питање, да ли је још неку пјесму написао за Болеро осим Галебова, Оливер одговара да није, и објашњава.

„Ми смо у некадашњем Дому културе „Васо Пелагић“ на Грбавици имали пробе три и по године, сваки дан од три до шест. Послије бисмо одсједали у бифеу од шест до седам. Мало се испричамо, пошалимо, попијемо пиће и онда идемо кући. Мишо је био гитариста, басгитариста, радио је аранжмане и већ је тада имао постављене неке пјесме попут: На крају славља, Моја генерација, Дајана, Сама и др. Он је био комплетан аутор свих тих пјесама. Ми смо увјежбавли отприлике неких десет, једанаест пјесама. Мишо није волио да му остане један аранжман, па је стално мијењао, каже овај аранжман не паше. Његов концепт и стил није био баш једноставан, то је била нека свирка између Дјуран дјуран, тог неоромантизма осамдесетих година и, рецимо, групе Супертрамп и њиховe чувене пјесме Breakfast in America, с краја седамесесетих. Нешто слично је радила, мислим, група Боа у Хрватској. Ја сам био упознат са цјелокупним његовим радом. Некако, ништа мимо њега није могло да прође. Ми смо били момци из провинције који нешто студирају. Мишо из Ливна, ја из Зворника, а Сарајлије су Сарајлије – Грабо, Нећко, Додо – oни су имали своје друштво, и онда смо нас двојица излазили. Био је тако тих, повучен, некад посебно загледан. Знали смо, рецимо, да дођемо у кафић пун људи, а он ми каже: ’Оли, дођи да ти отпјевам нешто!’ Кажем: ’Шта је било?’ А он вели: ’Смислио сам за ону пјесму аранжман’. И онда ми исприча фактички комплетан аранжман од почетка до краја. А ја му кажем: ’Види дјевојака, хајде, причаћемо други пут’. Међутим, био је пун тога, прави аутор. Имао  је све у глави, буквално читав аранжман и текстове пјесама. Ето одговора зашто нисам више пјесама написао за Болеро. У најкраћем, Мишо је био потпун аутор и није било потребе за то, имао је свој јединствен стил.

 – Како су онда настали Галебови? – упитао сам.

„Пази овако, и то је исто врло чудна прича. Галебови су, иначе моја прва пјесма коју сам написао. Имали смо неких концерата около. Свирали смо по клубовима у Сарајеву, Слога, дискотеке по Илиџи и тако даље. Тада смо изводили те своје ствари. Сјећам се, рецимо, имали смо ауторску свирку у дискотеци Лазарети у Дубровнику. Ја сам свирао бас и пјевао, јер гитариста није могао да дође, студирао је грађевину, па му ћале није дао, зато што је имао у понедјељак математику да полаже. Сакрије му по једну ципелу.  И каже он нама да не може да иде. ’Како не можеш’, питам га ја, ’ко ће да свира?’ Каже, ’узми ти па отпјевај’. Али како? Ја сам силом прилика за пар дана поскидао све дионице, отпјевао то и одсвирао. Имам и слику са тог наступа. А онда смо имали ауторску свирку, мислим да је у питању, Медицински факултет у Сарајеву, горе на Кошеву негдје је то било, са нама је била група Велика породица, која је свирала кантри, отприлике били су у Сарајеву оно што је Плава трава заборава у Загребу. Сјећам се, једна пјесма се звала Све је то због пива. И сад хајде, на том заједничком наступу, ми смо то „отпуцали“, дјеловали смо увјежбано, јер неки број пјесама мање-више радиш сваки дан, уз добар разглас, то је пуцало на све стране. И ми смо оно као пуни себе. Долази раја, говоре људи, свака част… И онда изађе Велика породица и опуцају тај свој неки стил, између осталог и ту пјесму Све је то због пива. А у публици је млада раја, студенти. И дигну они људе на ноге, почну скакати, ја гледам и преносим свој утисак Миши. Каже он, ’шта ћеш, ми не свирамо то’. Знам, али то је баш… Није било нимало једноставно, наши аранжмани су били јако компликовани, а ниси могао проћи у Сарајеву са тим стварима, зато што се већ појавио Валентино, Пушење се исто у то вријеме појавило, тако да то нама није ишло на руку, јер ми смо били као неки диносауруси који свирају џез-рок, разумијеш. Леб и сол је код нас то једино успио да уради, да споји ту неку свирку и комерцијалу. Тада ми је било јасно да нешто мора да се промијени. У то вријеме сам отишао кући, у Зворник. Смислио сам да направим једну пјесму која ће мало да помјери, а да то ипак остане у неком нашем фону, али да има ударни рефрен, који ће одмах да „пуца у главу“, уз нешто једноставнији аранжман, са тесктом који треба опет да буде и мало носталгичан. А баш у то вријеме су ми се покидале неке нити и нисам био сав свој. Некако ми није ишло. Отуда се ваљда и јавила потреба да дођем кући. Доста смо таворили зато што се ништа није дешавало. Пробали смо са свиркама, Мишо је покушавао са издавањем, али није пролазило. И онда сам ја направио ту пјесму, Галебови. Нисам ни знао како ће се звати. То је тако, крене ти прича, и онда иде, знаш, прва реченица која ти у рефрену испадне то ти је назив пјесме. С тим, што постоји та моја прва верзија са нешто другачијим текстом, мелодија је отприлике иста, малчице је измијењена хармонија, ја имам једну хармонију више. Заправо, хармонија је иста само се у другој верзији мало брже одвија на том дијелу. Тај спуст је само аранжмански, без текста у другој верзији:

Постоји једна жена која мисли да је зао свијет,
Постоји једна жена који мисли да је љубав гријех,
 ниједан пут до ње не могу наћи,
нема пута до срца њеног.

Онда иде комплетан рефрен: Понеси ме у земљу галебова, поведи ме у један нови дан, тамо гдје се чује само пјесма, гдје пупољци никада не труну. Пољуби ме и реци збогом земљо, ти која знаш за тугу и судбину, одреци се заблуда и свијета, покопај све истине и лажи, хајде, пољуби ме.

Та пјесма је замишљена као Stairway to Heaven или Чолина Пјесмо моја, да има ту градацију. Прелијепа пјесма. Ја сам то хтио с гудачима, колико сам био „луд“, у оно вријеме размишљати о гудачима. И онда сам дошао Миши с том причом. Рекох, направио сам једну пјесму, да ли ће ти се свидјети, не знам. Ситуација је заиста незгодна пошто је он потпун аутор. Ја то нарочито данас разумијем. Јер обично сам и сам аутор својих пјесама, и мелодије и текста. Могу да прихватим нечији текст, али мало теже мелодију, зато што имам неку своју мелодијску линију која ми се стално провлачи, па ако ми нудиш добар текст, то може проћи, али немој ми дирати мелодију. Из тог разлога ми је, кад сам му донио Галебове, Мишо рекао: ’Не уклапа се!’ Кажем ја њему: ’Како се не уклапа? Ја сам управо то радио јер знам шта правиш и како правиш. Уклапа се. Је л’ почиње тако? Почиње! Је ли има то и то? Има!’ А он ће на то: ’Па знаш…’ Међутим, ја нисам онда размишљао о томе. Болеро је његова ауторска прича.  Послије свих ових година, неки дан смо сат и по причали о свим тим догађањима. Схватио сам и тада да сам и ја аутор, и да су то двије различите приче. Не бих заиста претенциозно да звучим, али поређења ради, као што су Чорба и Бајага радили заједно, али су посебни аутори и нису могли баш да се уклопе. Тако је та прича о Галебовима била јако тешка, провлачила се мјесецима. Једноставно није могла да прође. Онда сам се ја вратио поново на факултет, уписао кларинет у средњој музичкој, и већ смо почели да одустајемо од те идеје, чак смо покушали урадити тај првобитни аранжман с Галебовима у комплетно мојој верзији, али се опет нешто закомпликовало због захтјевности концепта, није ишло како треба. Ја слушам, све то добро звучи, али, ипак, не може да прође.“

Твојим Галебовима „џиновска крила не дају да кроче“ што би рекао Бодлер за свог Албатроса, помислих за себе. А онда напокон упитах Оливера: Како су онда излегли и полетјели Галебови? Како су се на крају угнијездили у густу ауторску крошњу Миша Бартулице?

„Почели су факултети са радом, и остали чланови бенда су имали својих обавеза. Све мање проба је било. Једног дана сам дошао у Дом културе „Васа Пелагић“. Сјећам се, сиђеш доле, наиђеш на хол у стаклу, па прођеш степенице и ту је с лијеве стране била просторија гдје смо вјежбали. Доље кад се сиђе гитариста Забрањеног пушења је држао студио. Ту су радили и забавњаци и народњаци и рокери. И угледам Мишу управо у холу, ту гдје је стакло. Претпостављам због еха. Затекнем га како свира Понеси ме у земљу галебова… Моја прича са малчице измијењеном мелодијом и текстуалним дијелом уз мој комплетан рефрен. Значи, у суштини моја и мелодија и текст. Остао је нетакнут мој рефрен, што ми је било кључно, јер то је у ствари најважније у цијелој пјесми, оно ударно. И тако, кад сам га затекао на своје изненађење, упитам га у чуду: ’Мишо, шта је то?’ Каже он мени: ’Знаш како, ето добра ти је пјесма’, а ја њему: ’Ја се мјесецима с тобом убјеђујем, а ти ми сад кажеш да је добра’.

Тада ми је предложио да тај мали дио пјесме измијени и да донекле измијени мелодију, да то не буде с гудачима већ да буде проста пјесма с ударним рефреном и да то профурамо да се уклапа са осталим пјесмама Болера, да буде у том истом маниру. Понудио ми је да мене потпише као текстописца, а себе стави као композитора. ’Мало је то незгодно’, одговорио сам, ’како ћеш сад…’. Није ми рекао да је он већ направио ту комбинацију. ’Хајде да чујем’, казао сам. Онда је он то одсвирао. Мени је звучало добро, али ипак ти мало сујета проради. Чекај, ја имам свој концепт, замислио сам комплетну ствар и сад ми се ти ту мијешаш. Мало сам се љутнуо у то вријеме, али хајде. На крају сам пристао да он себе потпише као композитора, а да ја будем потписан као текстописац. Тако и данас тамо у СОКОЈ-у стоји да су аутори пјесме Мирослав Бартулица  и Оливер Цвијетић. Фактички је испало да смо ми то заједно урадили, а било ми је глупаво да текст има два аутора, да пише, Галебове је написао овај и овај. Лакше је било подијелити на текст и композицију. Што се тиче разлике у новцу постоји нека мала разлика, али не толико велика. Није то ни битно. Он је ипак био аутор свих осталих пјесама. Рекао сам му: ’Хајде, ради!’ Није ми толико било ни стало до тога, мени је било битно да та пјесма излети, да се негдје појави. То је прва пјесма коју сам направио у животу, и одмах југословенски хит. Прихватио сам тај приједлог и тако је и остало. Људи ме често питају и ја не знам шта да кажем, и овако и онако. Ја сам свирао често и ту моју прву верзију, и људима је то сјајно, јер је пјесма лијепа. Исте су хармоније, мало другачији текст, али то је то.“

            Но, као што у класичној поеми птице на своме путу наилазе на искушења, тако су и Оливерови Галебови нилазили на искушења током свог музичког лета.

„Бенд је већ почео да се разилази. Не може се ни живјети тек тако, без новца. Мишо се вратио у Ливно. Мислим да је отворио неки кафић негдје доље. Ја сам студирао. Послије сам отишао на одслужење војног рока, три мјесеца сам био у регрутном центру у Сарајеву, тамо преко пута жељезничке. За то вријеме, Мишу је опет неки ђаво тјерао да се поново врати. Иначе, он је студирао педагогију и психологију, чини ми се. Вратио се у Сарајево и покушавао с неким пјевачима. Ја  сам већ отишао, екипа се растурила и он је остао сам. Поучен Бреговићем, схватао је да је битно имати пјевача, а ко ће свирати, кога је брига. Мишо је нашао прво неког Фуду. Фудо је био неки зализан тип, љепушкаст, сладак, али он је то радио некако аматерски. Чак се и Тифа спомињао као могући пјевач, па хоће-неће. Требао му је гитариста, пошто је Додо наставио да студира грађевину и завршио је. Данас је у Америци. Он је интелектуалан тип, изврстан гитариста, миран, али се држао принципа – што је сигурно, сигурно је. Другим ријечима, давао је предност сигурној професији у односу на неизвјесност музичке каријере, а Мишо је стварно живио за музику. И дан-данас живи за то. На крају је налетио на Милета Анђелића, то ми је он причао, тамо негдје код Економског факултета га је упознао, игром случаја. И отишли су на Мједеницу. То је један дио Сарајева гдје сам и ја долазио код њега. Ту је пробао те пјесме и Мишо је рекао, ’Супер!’. Тако је то било. У једном моменту чујем, док сам био у војсци, Болеро издао албум. Чудо!

А како је у ствари снимљен тај први албум? И то је занимљиво. Кад се након распада бенда Мишо вратио у Ливно, ријешио је да ипак направи албум. Нашао је неке паре и отишао код Бране Ликића. Он је био члан групе Резонанса који је направио студио на Скендерији, и дан-данас га има тамо. Он је рекао Миши, то толико кошта. Мишо је скупио одређене паре и саставио неку причу и аранжмане. Отишао је код Бране, звао је Грабу који ће му програмирати бубањ, а он је одсвирао све гитаре, све бас гитаре, јер је Мишо био изврстан басиста. Звао је Дину Оловчића који је клавијатуре снимао, а нешто мало је и Нећко радио. И онда, кад су све завршили, био је заказан састанак у понедјељак у 10 сати код истог тог чувеног Вујовића. Била је комисија, отприлике 7 или 8 чланова. Е сад, је ствар у томе што је сваки члан комисије имао неког свог фаворита кога је је настојао да убаци. Међутим, Вујовић је био директор Дискотана, и он је био „загризао“ за Мишу и Галебове. Пошто је материјал био изврстан, овај Ликић, што је држао студио, тражио је још пара. И Мишо назове мајку и каже јој, снађи се за 5.000 КМ како знаш и умијеш, пошаљи ми аутобусом. И она нађе и пошаље новац аутобусом ујутру, Мишо оде, донесе му паре, узме траке и упадне у 10 сати на ту комисију. И ту му прихвате албум, на једвите јаде“ – прича Оливер.

Значи да није било Мишине мајке, питање је шта би било са Галебовима и култним албумом групе Болеро“ – примијетио сам и наставио да слушам.

„Али пази, и ово ти морам рећи, све те пјесме, На крају славља, Моја генерација, Дајана, Сама, Калифорнија… Све те пјесме су биле с мојим вокалом. Ми смо изгањали у то вријеме неки термин у Данијлела Озме, тај велики студио. Ту сам, рецимо, први пут чуо Плави оркестар са Суадом… Ми смо изгањали два термина и снимили смо с мојим вокалом све пјесме осим Галебова, јер то је било нешто прије Галебова. То су били, како бих ти рекао, полупрофесионални демо снимци. Нено Јурин из Индекса је био продуцент. Он је ту радио као продуцент свим познатим групама, а ми смо преко реда уплатили та два термина. Ја сам имао ту касету. Да сам знао да ће од тога бити нешто, некако бих то сачувао. Овако, те пјесме су остале код Грабе покојног на магнетофону, а он је послије, кад је избио рат, отишао у Чешку и тамо је и умро. Мислим да његова супруга има ту касету. Постоје ти снимци са тог првог албума, са оним пјесмама у тим првобитним аранжманима, и ја бих лично волио да их добијем, чисто ради успомене.

Галебове сам први пут чуо у војсци. Убрзо сам отамбурао војску и наставио студирање. Тада, вјеруј ми, ниси могао живјети од тих Галебова. По кафићима, по дискотекама, на радију, свуда су се чули. То је било бомбардовање, такорећи. Питао сам Мишу за тантијеме и он ми рече да је све пријавио у СОКОЈ. Ја сам онда мало-мало па у Љубљанску банку, да питам има ли шта од тих тантијема. И било је ту лијепе лове за једног студента. Али најљепше од свега је било то што сам чуо тај свој рефрен. Први дио сам прежалио. Рефрен је дио који никако не може да се избаци, а остао је дио мене. Кад напавиш неку ствар, кад та пјесма добије своју форму и кад се оснује и изађе, она некако оде, иде својим сопственим животом, добије неки свој живот. И данас ми људи често траже Галебове. Немам сада неки претјерано емотиван однос према тој пјесми, а на почетку сам и те како имао, као уосталом и према другим мојим пјесмама, а имам их 20, два албума и 4 готова сингла. Али тек кад ти пјесма заживи као да одлепрша негдје и има свој властити живот , отишла је својим путем.“

– Одлете пјесме као галебови“, – нисам могао да се отмем утиску.

– Да. Невјероватно. – одговорио је Оливер.

– А да ли си можда размишљао да некад снимиш ту изворну верзију Галебова са гудачима? Милим да би то било заиста величанствено у сваком смислу. – наставио сам.

– Пуно сам о томе размишљао, ломио се. Чак сам могао и хтио да је направим.  И људи ми говоре, хајде сними ту твоју верзију. Међутим, знаш како, кад пјесма тако заживи, не треба ти сад да је узмеш, па да је искасапиш, направиш нешто друго у односу на оно што је људима већ ушло у уши, да читавој тој генерацији, па и онима послије, осакатиш ону верзију која се усталила. Било ми је жао.

– А да се ту нађе неки компромис између те двије верзије, да се ова друга, званична верзија Галебова уради у првобитном руху са гудачким оркестром? – не одустајем ја.

– Е, то бих већ могао направити. – на то ће Оливер.

– У том случају би се испунио и тај захтјев да се не ремети оно што је већ заживјело, а пјесма би да добила неки нови шарм. Чак и да се на тај начин мало одужиш оној првој верзији која је жртвована за живот ове друге.“ – допунио сам своју претходну опаску.  

–  То је доста прихватљивије. Уосталом, ја имам право на то, морално и свако друго, али бих у сваком случају Миши рекао, јавио бих му. Рекао бих му отприлике овако: ’Слушај! Хтио бих да узмем твоју верзију мојих Галебова, али ћу пјесму направити с гудачима, онако како сам је испрва замислио. Сачуваћу твој дио текста. И то је сва прича’.

– Нека остане то као жеља која ће можда некад да се оствари. Снимањем Галебова са гудачким оркестром Болеро би се дубоко вратио себи, јер је сама група добила назив по оркестарском дјелу Мориса Равела, закључио сам овај дио нашег разговора.

На грудима и у грудима Болера сија златни медаљон на чијем аверсу су угравирани галебови, а на реверсу Јесењин. Сјетих се једне сцене из дјела Тако је говорио Заратустра, када Ниче описује растуженог Заратустру негдје у гори. Ако се добро сјећам. Око његове главе и на његовим раменима су птице, он плаче, сузе му падају на длан, а лав му лиже сузе. Нешто слично би се могло узети за илустрацију Болера. Јесењин тужан сједи на хармоници. Изнад његове главе и на његовим раменима су галебови. Сузе му падају на кошчате руке док галабовим пером пише писмо мајци.

Зато сам морао да питам Оливера и за Јесењина, зашто је руски пјесник лајтмотив Болеровог другог албума. Оливер ми је рекао да би ми о томе детаљно могао говорити само Мишо, а да он о томе може тек понешто у кратким цртама, на основу онога што му је Мишо причао.

„Мишо је, иначе, посебан, необичан човјек.“ – рекао је Оливер – „Миран и јако, јако емотиван. Неки би рекли, чудан. Све те пјесме које је он писао су набијене емоцијама, он је то некако из душе писао. Колико је мени познато, није ниједну пјесму написао намјенски, него једноставно му налети. Можда би направио пет албума да је писао намјенски, али он је сваку пјесму проживљавао, и готово све су то неке истините приче. Рецимо, На крају славља је прича о другу који је погинуо. Све су те пјесме заправо биле емоција. С обзиром да је он та врста карактера и да је поврх свега врло образован, не чуди што је вјероватно читао доста поезије и што се „закачио“ за Јесењина. Моја стара је вољела Јесењина. Ја сам имао велику слику Јесењинову. Стари ми је сликар па је направио велику слику у графиту. Тако ни Миши лик и дјело Јесењнина нису били нешто страно. Мислим да је једноставно размишљао о тој некој теми, пустио је емоције да га воде и налетио на своју музику. Вјероватно га је Бог водио у том правцу. Јер Јесењин је имао јако буран живот, кратак и прожет емоцијама. Миши је пало на памет да на свој начин обради тог човјека и направи пјесме, уради текстове по мотивима Јесењина. Није узимао од Јесењина, па он нешто кројио, него како га он доживљава и тумачи, тако је и направио своје пјесме. С тим да је, ипак, Јелена на том другом албуму била ударна. А то је у ствари пјесма о дјеци без родитеља. Узгред, наишао сам на Јутјубу на ту пјесму у извођењу загребачке филхармоније. Што се тиче те плоче, с обзиром да је група већ направила добру базу са првим албумом који се продао у 70.000 примјерака, што је невјероватно велики тираж за непознату групу, која се тек појавила, кад је требало радити ту другу плочу, већ су се јавила озбиљни људи који би прискочили у помоћ да се та читава прича изнесе, мада је он опет сам радио аранжмане, али су му у неким стварима помогли да их мало уобличи, да то буде како треба. Чак сам чуо касније причу да је Бреговић мало затезао да му та друга плоча не изађе пред нову годину, јер је Бијело дугме требало да избаци плочу прије Болера. Али на том другом албуму ја немам неког уплива, осим што сам ишао на неке њихове свирке, причао о томе с Мишом. Кад су радили ту другу плочу, звали су Шербеџију. Сјећам се, ишао сам на неку представу коју је Шербеџија радио у Сарајеву, и та представа је, чини ми се, почињала са Крчмарском Москвом. Читава представа је била обојена том атмосфером, тако да га је Мишо позвао и одмах објавио: Шербеџија ће нам гостовати… Овај се изнервирао. ’Како ћеш ти то? Не знам ни ко си ни шта си’. Мишо је рекао да ће му послати, и послао му је неке снимке. Раде кад је чуо да је ријеч о Јесењину, а он воли да рецитује, дошао је и одрецитовао. То је још више допринијело имиџу бенда. Опет кажем, штета што је рат то све прекинуо.“ – нагласио је Оливер.  

– Било би ту још доста пјесама и албума. Можемо само нагађати и замишљати како би то све изгледало, звучало“ – додао сам напосљетку.

– Он је направио плочу послије рата која се зове Лудник. Исто је имао 7-8 пјесама, али тај Лудник је била поптуно интимна прича, такорећи за интерну употребу. Послије, он је вјероватно имао неке пјесме, али знаш како, мораш да се нађеш у том простору, у том окружењу да их поставиш, ако већ радиш озбиљно, живиш у тој причи. Значи,  треба ти атмосфера да би направио квалитетан албум. Ја сам за то да се опет оживи тај дух. Мишо има сад албум који треба да избаци. Треба да буде и у LP формату, што ће додатно обрадовати љубитеље грамофонских плоча. Остало је да заврши гудаче. Тражио је гудаче у Сарајеву и неког оперског пјевача. Питао ме је да ли имам неке гудаче, рекох имам сестру која је професор на Музичкој академији у Источном Сарајеву и она ради с гудачима, па ако ти затреба, јави се, ја ћу те одвести, па ћемо сјести да видимо шта си замислио“.

– Таман да се успут сниме и Галебови с гудачима. – опет ја.

– Добра идеја. Имам ја то у глави отприлике. Сама пјесма то заслужује јер је била параметар за читав албум у аранжманском смислу.  Галебови су заштитни знак и на плочи су се налазили на првој страни А1. На другој страни су била Сјећања. У моје вријеме та пјесма није била, њу је направио накнадно и ставио је на Б страну. Али Галебови су увијек били на првом мјесту. Многи и дан-данас тврде да су Галебови заштитни знак Болера, што је мени необично драго.“

На крају разговора видим да нисам ни убацио мед у чај. Чај сам попио, а мед је остао нераспакован, неискориштен, попут Галебова у нашој култури која све мање личи на топли напитак.

            Била је ово прича о томе како су Галебови полетјели са Дрине, слетјели на Миљацку и постали музички становници Сарајева. Кад полети голубица са Баш-чашије, то и није неко чудо. Али кад галебови полете из Зворник-чаршије, о томе већ мора да пише Глас Америке. Додуше, толико година послије. Али нека и они у нечему касне са информацијама. И нису написали одакле су дошли Галебови. Нешто ипак мора остати и нама.

            Ако вас којим случајем неко буде упитао како су настали Галебови, реците, jедноставно су налетјели још прије него што су се излегли из оног јајета које је почело да пуца на насловној страни Болеровог првенца. Прије него што су насловне стране замијениле неке друге стране и нешто друго почело да пуца.

(Станислав Томић)