Како је ПВО ВРС на данашњи дан оборио први НАТО авион од постојања алијансе

 

Противваздушна одбрана (ПВО) Војске Републике Српске оборила је 16. априла 1994. године код Горажда британски авион “си харијер” који је био у мисији помагања муслиманским снагама, преноси Глас Српске.

Тврдећи да, наводно, штите снаге УН, авиони НАТО-а су 10. априла 1994. године почели да бомбардују војне и цивилне српске циљеве код Горажда, прискочивши у помоћ муслиманским снагама које су запале у велику опасност након неуспјеле офанзиве из “заштићене зоне”.

Касније се испоставило да српска артиљерија није гађала град, односно да “плави шљемови” нису били угрожени.

Почетак ваздушних удара на положаје ВРС

Тог 16. априла далеке 1994. године на небу изнад Горажда оборен је био први борбени авион НАТО пакта од постојања те алијансе и од када се овај војнополитички савез уплео у грађански рат на простору СФРЈ.

Авион који је био оборен био је британски „Си Херијер” евиденцијског броја ЏЗ 498 из састава 801. сквадрона РМ Велике Британије. Њега је оборио српски борац са преносним ПВО системом Стрела 2М. Због лоших временских услова авион је летио испод 3.000 метара висине.

Поручник фрегате Ник Ричардсон спашен је захваљујући припадницима САС и муслиманске војске из Горажда и послије силних перипетија из Горажда пребачен на матични брод носач авиона Арк Ројал, а претходно оштро укорен од британског генерала.

Ово обарање имало је своју претходницу шест дана раније и почела је 10. априла 1994. када су у касним поподневним часовима два америчка авиона Ф-16Ц УСАФ напала положаје Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске у подручју Прељача и Голи Врх дванаест километара југозападно од Горажда.

Интервенција НАТО снага и генерал Роуз

Тадашњи командант УНПРПФОР-а за БиХ британски генерал сер Мајкл Роуз затражио је тада непосредну ваздушну подршку од снага НАТО на основу извјештаја својих посматрача који су се налазили у Горажду и који су га обавијестили да тенкови ВРС директно нападају град.

Напад авијације НАТО је одобрен, два ловца Ф-16Ц УСАФ из базе Авијано скренута су са редовне патроле над зоном забране лета и усмјерена у рејон Горажда са задатком да униште српске тенкове типа Т-55. Међутим, због лошег времена и ниске облачности класичне авио бомбе Мк-82 масе 227 килограма нису бачене на тенкове, него на командно мјесто артиљерије.

„У 18 часова пилоти су и даље трагали за тенковима, а ја сам рекао Десу Дезонију да им јави да гађају статичне артиљеријске положаје. Убрзо сам промијенио одлуку и наредио да се не гађају топови на ватреним положајима, већ командна мјеста, јер сам вјеровао да је боље откинути главу октоподу него му сјећи крак по крак. Још док смо разрађивали детаље, јављали су нам да два авиона А-10 немају горива и да морају да се врате. Два авиона Ф-16 која су кружила у близини, успјели су коначно, у 18 часова и 26 минута да изврше напад и разоре једно командно мјесто.

Каснији обавјештајни извјештаји су потврдили да је у том бомбардовању погинуло девет официра Младићевих другова. Мало помало, Младић је пренио ватру на локације ЈЦО које сам му раније дао. У 18 часова и 45 минута је обустављена сва ватра. То је био први ратни задатак НАТО на који се чекало педесет година, још од момента када је та организација основана”, пише генерал Роуз.

Критични тренутак изнад Горажда

Наредног 11. априла НАТО авијација поновила је ваздушне нападе на положаје ВРС у околини Горажда. По истој процедури умјесто Ф-16 упућена су два ловца-бомбардера Ф/А-18 из ескадриле ВМФА-251 морнаричког ваздухопловства. Они су на српско село Баре бацили три авио бомбе Мк 82 од којих се двије нису активирале. Због тога затражен је поновни налет који су извели британски ловци „Си Херијер” који су ватру у ниском лету отворили из шестоцијевног топа Вулкан М61 калибра 20 мм.

У овом нападу како је навео НАТО уништен је један тенк Т-55, три оклопна транспортера и камион. Српски извори наводе двије срушене куће, два уништена болничка возила на камиону ТАМ-110. У нападу НАТО авијације страдала су и два болничара.

„Вријеме је и даље било лоше и француски Миражи нису били у стању да се спусте испод облака. Око 12 часова и 36 минута је артиљеријска ватра појачана, али само због тога што је један амерички Ф/А-18 који је прелијећући град и летећи дуж Дрине пробио звучни зид…. Српски тенкови су се појавили у 14.07 часова напредујући ка Горажду са запада. Издао сам наређење да се ти тенкови гађају. Бачене су три бомбе које су уништиле један тенк и два транспортера..”, пише генерал Мајкл Роуз командант УНПРПФОР-а у БиХ у својој књизи „Мисија у Босни”.

Четири дана касније, 15. априла 1994. између Сарајева и Горажда погођен је био француски морнарички авион Супер Етендард ИВ П евиденцијског броја 115 из састава 16. ескадриле француске морнарице, који се налазио на извиђачком задатку послије полетања са носача авиона „Клемансо” који се налазио у Јадранском мору.

На њега је, како се претпоставља док је био на задатку са још једним авионом истог типа, са положаја ВРС лансирана ракета са преносног ПВО система Стрела-2М. У овом нападу ракета је погодила летјелицу у репни дио, али пилот је ипак успио да летјелицу врати на носач авиона.

Обарање Си Херијера и исповијест пилота

Тог 16. априла 1994. генерал Роуз од авијације НАТО поново је затражио непосредну ваздушну подршку. НАТО је на положаје ВРС послао четири јуришника А-10 америчког ратног ваздухопловства, која су се већ налазила у ваздуху, добили су наређење да изврше удар по српским снагама у околини Горажда. Међутим, ниска облачност и киша прекинули су извођење напада, као и недостатак горива. Убрзо по одласку два америчка А-10 у зону напада дошла су два британска ловца „Си Херијер” која су полетјела са носача авиона Арк Ројал.

Ови авиони покушали су да пронађу циљ, тенк Т-55 ВРС. Авиони су морали да се са 3.000 метара висине спусте до доње границе облачности која је била 600 метара. Послије одбацивања бомби „Си Херијер” евиденцијског броја ЏЗ 498, за чијим командама лета је био поручник фрегате Ник Ричардсон, погођен је ПВО ракета лансирана са рамена из система Стрела-2М.

Послије губитка „Си Херијера” сви авиони НАТО пакта на небу изнад Босне и Херцеговине су опозвани из мисије и наређено је њихово враћање у базу. Пилот Ричардсон је успио да искочи из свог „Си Херијера”, а на земљи су га дочекали припадници САС и муслиманске војске.

У јавности о томе како је пилот спашен није дуго било доступних информација док Ник Ричардсон, поручник фрегате британске Краљевске морнарице, није написао књигу под насловом „Non Escape Zone”.

У овој књизи Ричардсон је описао да је са палубе носача авиона Арк Ројал полетио заједно са капетаном Филипсом. Оба авиона била су из састава 801. сквадрона наоружана авио бомбама МК83.

Авиони су по полетању заузели курс према истоку и преко јадранских острва и Далмације ушли у Босну, гдје је са њима у контакт ступио официр за навођење и упутио их у зону Горажда гдје су требали да дејствују по циљевима како наводи босанских Срба који су тада опсједали Горажде.

Ричардсон описује да су временске прилике непосредно пред обарање захтијевале да се лет изводи на висинама испод 3.000 метара јер се изнад налазио компактан слој густих кишних облака. Ричардсон наводи да је он и његов пратилац сматрао да је ово више демонстрација силе него класични борбени задатак како би се српска војска зауставила да уђе тенковима у Горажде. Ричардсон описује да је у пилотској кабини чуо пуцњаву и звуке експлозија, јер официр за навођење авиона, иначе припадник САС-а, се налазио на првој линији. Иначе припадници САС-а су претходно били убачени у Горажде под маском посматрача УН.

Оба пилота су, како наводи Ричардсон, добили све потребне податке о циљу – три тенка Т-55 која су се налазила на узвишењу сјеверно од града и отварала повремено ватру.

Посаде су уочиле узвишење и први пут, како описује Ричардсон, прелетјеле га на висини од 2.400 метара да би због лоше видљивости покушали да визуелно уоче циљеве. Због тога Ричардсон доноси одлуку да и трећи пут са мање висине од 600 метара покуша да уочи циљеве и тад види одбљесак испаљене гранате из цијеви тенка.

У тренутку када је уочио три тенка и спремао се да нападне, чуо је пратиоца како је узвикнуо: „Пази ракета, бацај ИЦ мамце”.

Ракета је Ричардсонов авион промашила и нестала у облацима. Ричардсон је поново усмјерио авион на тенкове ВРС који су стајали на ивици шуме један до другога. У тренутку превођења авиона у напад осјетио је јак ударац.

Изгубио је накратко свијест и кад се повратио схватио је да је његов авион у пламену. Према његовим ријечима послије 10 секунди је донио одлуку да се катапултира, а авион је пао на земљу. Како он каже, захваљујући припадницима САС-а он је брзо пронађен.

Евакуација и укор генерала Роуза

„Сљедеће ноћи послије краће дискусије, одлучио сам да повучем свој ЈЦО тим из Горажда. Бескорисно их је било држати тамо, када су борбе завршене. Рањени официр из групе био је збринут. Уосталом, и батерије на радио-уређајима су им се већ истрошиле. Њихово присуство на мјесту догађања није више било потребно. Сљедеће ноћи смо их, заједно са пилотом обореног „Си Херијера” пребацили француским хеликоптером Пума. Акцију спашавања су беспрекорно извели француски пилоти, који су летјели између планина, ноћу и кроз облаке, преко српских линија, користећи систем за појачавање природне свјетлости. Сутрадан ујутро сам испитао пилота обореног авиона и озбиљно га укорио што му је толико времена требало да открије циљ, и што је допустио да га оборе. Рекао сам му да нисам задовољан, јер је изгубио авион, чија је вриједност процијењена на 10 милиона фунти стерлинга, а да није бацио ни једну бомбу на циљ. „Једини проблем је био у томе”, смијао се он, „што су бомбе остале у авиону, а ја сам испао из њега”, описао је сусрет са обореним пилотом генерал сер Мајкл Роуз у својој књизи „Мисија у Босни”, како је код нас преведена и издата 2002. године.

НАПОМЕНА: У изради овог текста кориштена је сљедећа литература: Данко Боројевић „РВ и ПВО бивших југословенских земаља”, часопис „Аеромагазин” 2002, генерал Мајкл Роуз „Мисија у Босни”, ревија „Обрамба”, Мирослав Лазански „Борбени авиони”, преноси Војно Политичка осматрачница.

(Текст преузет са: Глас Српске)