Да ли ће се мијењати закон о играма на срећу – допуном предвиђена забрана приређивања игара на срећу у зони од 500 метара од основних и средњих школа

Сутра почиње 17. редовна сједница НСРС, а пред посланицима ће се наћи и допуна Закона о играма на срећу. Допуном је предвиђена забрана приређивања игара на срећу у зони од 500 метара од основних и средњих школа.

Милко Грмуша, извршни директор Удружења приређивача игара на срећу у Републици Српској, гостујући у нашем Јутарњем програму, наглашава да  већ пет година упозоравају доносиоце закона да нешто треба мијењати, али не на пречац. 

– Чињеница је да малољетним лицима забрањено да играју на срећу у коцкарницама. Међутим, постоји проблем клађење малољетника преко телефона, и то овај нови закон неће обухватати. Важно је да у овим промјенама не ослабимо нашу економију. Ако смо паметни треба да видимо како ћемо попунити буџет и искористити све бенифите ове гране привреде – истакао је Грмуша. 

Према његовим ријечима у Албанији је забрањено припређивање игара на срећу, дакле функционише само на црно.

– Бојимо се да ћемо имати инвазију онлајн кладионица, јер тих 500 метара забране од школе постаје у том случају бесмислено. Ова дјелатност доноси 10 одсто буџету Републике Српске и треба бити паметан у цијелом процесу и ништа не радити на пречац, да би удовољили неком популизму – додао је Грмуша.   

Маја Томанић, породични психотерапеут у Центру за савјетовање, превенцију и опоравак од зависности из Бањалуке, каже да нема јасне дефиниције колико треба потрошити новца да би се постао зависник. 

– Имамо јако  велики број кладионица, али много већи проблем су кафићи, локали, чак и пумпе, гдје дјеца улазе најнормалније и на апаратима се кладе и остављају новац. Поражавајућа околност је што то нико не контролише, јер они велики дио времена проводе управо на тим апаратима. Клађење креће из породице, дјеца се упознају са тим свјетом преко родитеља или родбине – каже Томанићева. 

Томанић наглашава да најчешће зову чланови породице, родитељи, партнери.

– То су пацијенти који пролазе амбулатни третман, а онда се укључују у наш групни третман у случају да се развила патолошка зависност од коцкања. Процес мора да буде дуготрајан, јер они нису у свијет коцкања ушли преко ноћи. Управо људи који су након три-четири године изашли из тог свијета највећи су мотиватори и подршка онима који крећу у процес рехабилитације.

(Извор: РТРС)