„Не могу да заспим од болова и мисли” – некадашњег борца на Космету муче карцином и брига око деце која километрима пешаче до школе!
„Не могу да седим, а не могу ни да лежим. Кад треба да устанем, зубе кидам. Неки пут и по целу ноћ не могу да спавам – ај што ме убише болови, него мисао кад увати… Некад сам радио, обезбеђивао породицу, а сад богами дошло тешко време. Ради деце ми је највише, мали су још, шта ће они…”, није могао сузе задржати Добривоје Шљивић (58) који је некада био на бранику Отаџбине на Косову и Метохији, а данас се бори с карциномом плућа и другим здравственим проблемима.
Овај брижни и видно намучени човек са женом Јулијаном (47) отац је троје деце – Страхиње (15), Милице (12) и Валентине (7). Осим што више не може да приушти за децу, тешко му пада јер, услед немаштине, није у могућности да подигне надгробни споменик брату који је пре пар година умро од тровања. Све то узроковало је у њему велики стрес, а онда се активирао и рак.
„Тату су тог дана хитно одвели у болницу, била сам много тужна”, рекла је најмлађа Валентина, ђак првак и једини ученик школе у селу Попова код Блаца.
Шљивићи живе одсечено од света, кућа им је окружена шумом. До њиховог планинског засеока Кавгалија стиже се лошим и стрмим земљаним путем којем као да краја нема.
„Ми тим путем сваког дана пешачимо због школе. Страхиња и ја имамо девет километара до Блаца и још толико назад, што је теже јер је узбрдо. Валентина има четири километра до своје школе и много ми је жао што тако мала мора толико да хода с тешким ранцем на леђима. Мајка јој увек спреми сендвич да би имала снаге и ја је бодрим, али некад не могу. Нажалост, овуда нико не иде јер није ни за тракторе, камоли кола”, испричала је дванаестогодишња Милица, додавши да се највише плаше вукова и дивљих свиња јер их има у околини.
И заиста, иако је било топло и суво време, до њих смо морали доћи теренским возилом. Како све то изгледа кад су кише и снегови тешко је замислити, чули смо да често и скроз мокри дођу у школу. Али сурове планине стварају велике људе!
„Са 13 година сам почео да сечем дрва. Раније је отац, сад већином ја. Кад не идем у школу, зором идемо у шуму, мора се нешто зарадити. Идем и са другаром да беремо шљиве. Некад кад нам је хитно за новац, онда и одсуствујем из школе. Иначе, нисам ишао на екскурзију у осмом разреду. Имао сам тад пара, али много су тражили. Сачувао сам то, па обукао сестре и мене”, укључио се најстарији Страхиња који учи школу за кувара и на кога (прерано) све више пада терет бриге о домаћинству.
Здравље, удаљеност и сурова природа, нажалост, нису једини проблеми породице Шљивић. Кућа у којој живе није завршена и у јако је лошем стању.
„Цео живот надничиш-јадничиш, свако те уцењује, радила сам чак и за пет јаја или парченце меса. Само да имаш деци да даш, али од кад је он оболео буде дана и кад зафали… Сад све мање и има посла, нема људи више, а и новац је изгубио вредност. Кућу, нажалост, услед свих проблема нисмо могли до краја да средимо. Уместо пода је бетон, ормари се распадају, али најгори је кров. Прокишњава на више страна, а шта мало и закрпимо брзо ветар однесе. Деци капље изнад кревета, влага је, није свеједно што удишу ово. Две године сам с њима била у школском објекту доле у Попови, али тамо су услови још гори, појавиле су се и змије, па смо се морали вратити у планину”, додала је мајка Јулијана коју живот није нимало мазио и полако је сустиже, а признала је и да се често исплаче кад је деца не виде.
Тешко је живети без икаквих, како кажу они, шалтерских примања. Боли их и што су им 2018. године укинули дечији додатак због неке шуме што поседују. Сада су им јавили да поднесу опет захтев и да имају право, па се питају „ко је јео њихове паре претходних седам година?” Последњих месеци ситуацију им мало олакшава што је мајка привремено примљена као домар у школи. Иако је накнада од 13.000 динара мизерна, њима значи бар још нешто да имају.
„Верујете ли да сам четири сата плакао кад сте звали? Одмах сину викнух – кућа сине, звали Срби за Србе! И ова мала стално понавља кад ће оне чике, кад ће доћи чике за кућу. Огромну сте нам наду дали, даће Бог да се укључе добри људи. Да се мојој деци врате осмеси на лица”, завршио је домаћин Добривоје.
Хуманитарна организација Срби за Србе покреће велику акцију помоћи за породицу Шљивић. Циљ је да им обезбедимо нову кућу ближе школи, болници, продавници, послу и другим људима. Помозите да Валентина, Милица и Страхиња не морају више свакодневно пешачити и да њихови родитељи напокон имају миран сан!
Линк ка донаторској платформи: https://donacije.srbizasrbe.
Више о породици можете погледати на:
https://www.srbizasrbe.org/ne-
(Извор: Срби за Србе)
|
|---|