Драгослав Пантић из Локања: Ходочашће – пјешице од Бијељине до Хиландара
Четрдесетогодишњи Драгослав Пантић из Локања код Зворника остварио је несвакидашњи циљ, пјешке је стигао од Бијељине до манастира Хиландар. Путовање је, каже, трајало 25 дана уз 925 препјешачених километара.
– На ходочашће до Хиландара, пјешице, одлучио сам се почетком децембра прошле године. Добио сам благослов од локањског проте Драженка и митрополита Фотија. Но, морао сам мало да сачекам јер су монаси реновирали конаке и никога нису примали у том периоду. Тако сам морао да сачекам два мјесеца и на пут кренем на Света Три јерарха, 12. фебруара ове године, на рођендан мога најмлађег сина, трогодишњег Исака – каже Пантић.
Он је додао да ј раније пјешке ишао до манастира Острог.
– Претходних година сам пјешице два пута ишао на Острог, прво из очеве куће у Локању, а годину касније са Пала, са једним пријатељем, са мисијом да прикупимо средства за двије дјевојчице обољеле од карцинома. Пут од Локања до Острога у дужини од 330 километара сам прешао за десет дана и успут коначио најчешће у манастирима или код свештеника у мјестима кроз која сам пролазио. Тај дивни осјећај док корачам ка циљу са племенитим мислима о Богу и светитељима и усхићење које сам осјетио у Острогу гдје сам био сав устрептао од узбуђења, допринијели су одлуци да кренем на далек пут, пут Хиландара, највеће српске светиње. Најтеже ми је било чекати. Ноћима нисам могао да спавам од узбуђења. Када сам коначно добио благослов и хиландаског монаштва, без обзира што је зима била у пуном јеку, примио сам са највећом радошћу. Супрузи Милени сам оставио да брине о Малом Исаку, три године старијем Деспоту, деветогодишњој Еви и дванаестогодишњој Елени. Ни њима, ни мени се није било лако раздвојити на тако дуг период, јер сам посвећен породици и никада их тако дуго нисам остављао саме. Водила ме је љубав и захвалност према Богу и светињама. И дјед и баба су били велики вјерници, такви су ми и родитељи, а и супруга и ја ту љубав преносимо на дјецу. Мотив мог путовања је била захвалност Богу на свему што имам, а што ми је он подарио, сопствени живот, добру, здраву и бројну породицу, што ми је сачувао родитеље у рату, за све што ми је пружио – казује Пантић.
Каже да је сваки дан прелазио од 40 до 50 километара.
– Највише сам у једном дану препјешачио 64 километра, између Врања и Куманова, а најмање 33 километра код Дојрана у Македонији. Кретао сам рано, прије зоре и без одмора прелазио по тридесетак километара. Успут бих појео по неку банану, јабуку и журио да што даље стигнем. Поподне је било теже, корак краћи, ноге отечене. Држао сам се регионалних путева у близини аутопута. Понекад сам користио и мање фреквентне цесте пуне узбрдица и низбрдица, па чак и шумске путеве. Избор пута је зависио и од плана гдје ћу преноћити, гдје има насеља. У тражењу смјештаја помагале су ми супруга и сестра са којима сам стално био у вези. Преноћишта сам плаћао, храну куповао најчешће у маркетима. Воде сам мало пио, јер је било хладно, ледила се. Кроз Србију ме је пратила температура од -12 до -2 степена. Љети сам пио и по 20 литара воде, а сада једва два. Преко главе и леђа кабаница, на раменима ранац, уживао сам у сваком кораку. Из Републике Српске сам изашао за један дан, десетак дана сам ишао кроз Србију, 5-6 дана кроз Македонију и 3-4 дана кроз Грчку. Остале дане сам чекао на хиландарску визу, око два и по дана сам био на Хиландару, а у повратку смо се неко вријеме задржали и у Солуну, гдје смо посјетили српско војничко гробље, манастире и друге знаменитости – наводи Пантић.
Пријатно изненађење га је дочекало на македонској граници, позив од амбасадора у Македонији, Микија Недића.
– Он је преузео бригу, иако сам се помало и противио, о путу кроз Македонију. Обезбиједио ми је пратњу, плаћао конаке, храну. Неки моји пријатељи, ходочасници, обавијестили су га о мом проласку кроз Македонију и он се нашао при руци. Свугдје у путу сам имао пријатне сусрете са људима, а у Македонији најтоплије, најсрдачније. Лијепо ми је било шетати крај мора кроз Грчку, иако је падала киша, дувао јак вјетар. Пет-шест пута су људи заустављали аутомобиле да ме превезу. Срдачно бих им се захвалио и рекао да сам ходочасник и да идем ка Светој Гори. Ту сам највише страховао од чопора паса, али срећом, нису ме нападали. Од Уранополиса ка Хиландару сам кренуо трајектом, када сам добио дозволу од монаха. Искрцао сам се, заједно са десетак радника који раде на обнови Хиландара у првој луци. Све што сам знао и претпостављао о Хиландару, било је минорно у поређењу са осјећајем који сам имао када сам угледао величанствени манастир и крочио у њега. Након 25 дана путовања, 925 препјешачених километара, стигао сам до циља. Онај исти осјећај од Острога, разлио се кроз моју душу. Девети и десети март сам провео у молитвама на Хиландару. Били су то дани чисте седмице, када је најстрожи пост. Јутарња молитва је кретала од десет до пола два, поподневна од три до шест, а јутарња од пет до шест и нешто. Тридесетак свештеника се молило, а ја сам био једини ходочасник. При повратку, када сам уписивао прилоге за манастир од себе и неких пријатеља, неки од радника је рекао монаху да сам ја пјешице дошао до Хиландара. Онда ме је монах одвео у своју ћелију и посебно даривао уљем, тамјаном, вином, црквеним књигама – истиче Пантић по која је доша прота Драженко са још неколико свештеника и мјештана.
– Заједно смо провели вријеме обилазећи светиње у Солуну. Једва сам чекао да видим породицу, да са њима подијелим срећу и задовољство учињеним. Старија дјеца су била свјесна мога пута, а млађима је импоновало што су се дивили мојим ходочашћима, поготово оним када смо скупљали новац за дјевојчице. Нажалост, обје су изгубиле битку са опаким болестима. Када сам се након мјесец дана појавио пред нашим домом у Бијељини дјеца су , онако голишава истрчала напоље да се изљубимо. Морао сам брзо да се опростим са протом и друговима који су дошли по мене, како се не би дјеца посмрзавала. На пут сам кренуо са 100 килограма, у путу изгубио петнаестак, али се то брзо враћа. Четрдесет година, колико имам, није ни много ни мало за овакве путеве. Један пријатељ из Шипова је заинтересован да пјешачимо три хиљаде километара до Јерусалема. Могу издржати, али не смијем да обећам. Осим што треба пуно потрошити, мора и породица од нечега да живи. Тешко их могу оставити три мјесеца. А с друге стране, нешто ме увијек изнова вуче да кренем поново на пут. Имао сам добру обућу. Купио сам нове патике и издржале су пут. Жуљеви су пуцали, отварале се ране. Некако сам то санирао, умотавао у завоје, фластере. По ноћу се лијечио и зором напредовао ка циљу. Зашто сам ишао сам? Тешко је наћи неког сличног нама, тешко је то синхронизовати. Неко би ово, неко оно. Неко се опија. Неко не може да издржи, неко би свратио овдје, неко ондје. Овако, идем сам, уживам у сваком кораку, мислим о својој породици, светињама, Богу. Контактирам телефоном са укућанима и пријатељима, сусрећем се са људима, уживам у лијепим предјелима…
Уз најважније породичне догађаје, каже Пантић, ово му је нешто најљепше што је доживио у животу.
– Пилички свештеник Дарко ме је даривао великим крстом, крстом који носимо испред Локањаца и Пиличана који носимо када пјешице идемо у манастир Тавна. Са поносом га држим у кући и носим када дође вријеме за походе. Лијепо је походити светиње и аутом, аутобусом. Али, пјешице је то нешто друго. То није оно неколико сати или дана, то је цијели пут испуњен љубављу, вјером у Бога, захвалношћу за све што нам је дао и што ће да нам даде у будућности. Неки не разумију толику посвећеност, али ми то не смета. Моја породица и ја, моји свештеници, то цијене. И ја, мукотрпно зарађујем да би породица живјела срећно и задовољнљ. Прешао сам са аутом преко милион километара, али су ми много драже ове стотине и хиљаде, које сам препјешачио, ходочастио до српских и хришћанских светиња – закључио је Пантић.
Прибиљежио Милан Пантић