Ускоро пред читаоцима прва књига пјесама Душке Ристић
Пред читалачком публиком ускоро би требала да се нађе прва књига пјесама ауторке Душке Ристић. Ова тридесетдвогодишња списатељица рођена је у Милићима, средњу и основну школу је завршила у Шековићима, а економски факултет у Бијељини, гдје и живи.
У изјави за наш портал каже да воли да пише и да се јавила идеја да своје стваралаштво обједини у књизи пјесама.
– Волим да пишем те су из те инспирације настајале. Ускоро ће оне бити обједињене у мом првенцу под називом „Невидљива рука спаса“. Драго ми је да сам добила позив да у Друшва књижевника Београда будем гост и представим своје поетске радове – рекла је Ристићева.
(Инфо Бирач)
НЕВИДЉИВА РУКА СПАСА
Било је дана када даље нисам могла,
Када сам осјећала да сам до краја дошла.
Било је ноћи
Када сам мислила
Да из њих жива изаћи нећу моћи.
Било је суза, јецаја и очаја,
Било је много разочарања.
Али, све што сам прошла,
Прошла сам са њим
Зато ја не жалим.
Што сам више падала
Више сам се молила
Једино сам Бога
Себи дозивала.
Невидљива рука спаса увијек ме је дизала,
Када ми је било најтеже у помоћ ми је стизала.
Невидљива рука снагу ми је давала,
И никад од мене није одустала.
Зато,
У срећи и тузи,
У љубави, бризи и слози
Искрено реци Боже ти помози.
Руке своје склопи
У небо гледај,
И никад никоме на Бога не дај.
БРАТ
Како је лијепо
када знаш да има
неко коме можеш душу да отвараш,
Коме можеш све да кажеш,
Кога не мораш да лажеш.
Како је лијепо кад је неко ту
Да те чува,
Када не допусти никоме да те спутава.
Како је лијепо када знаш да увијек можеш,
да се на њега ослањаш.
Јер брата само мајка роди,
С’ братом нико не може да се сроди.
Брат те чува,
Брат те штити,
Од брата не мораш ништа крити.
Брат те воли,
Брат те пази,
Брат никоме не допушта да те гази.
Зато,
Брата свога воли,
С’ братом се пази,
И никоме не допусти
Да вашу љубав згази
БРАК
Кажу треба да трпиш,
Треба да ћутиш,
Да би сачувао брак
Све мораш да издржиш.
Да,
Брак је данас тешко сачувати,
Тешко је до краја остати.
За брак се треба борити,
И треба се штошта урадити.
Кажу дјеца трпе,
А зар не мисле да су дјеци веће муке
Кад се родитељи не држе за руке?
Кад стално једно друго за нешто криве,
Па због чега онда заједно да живе?
Кад једно другом
Грешке траже,
Ту више ништа не помаже.
Свађа стална дјецу мучи,
У њима немир ствара,
Зар мислиш да то дјецу не разара?
Зато,
Ако може нормално да се живи,
Ако признају да су обоје криви,
Ако у њима љубав и поштовање живи,
Брак нека се задржи.
Али,
Ако ће се стално свађати,
Све на своју руку радити,
У одвојеним собама спавати,
Чему се онда надати.
Само ти најбоље знаш
Да ли томе браку припадаш.