Најстарија кројачица у Зворнику

Љубинка Савић је најстарија, најпознатија и сигурно најбоља кројачица у Зворнику јер кад она нешто сашије то је перфектно урађено – без мане, пише портал Звоно.медиа.

И мада је недавно напунила пуних 80 година и даље шије, али сада углавном за чланове своје породице, који су јој орагнизовали свечану прославу јубиларног рођендана, и понеке редовне, дугогодишње муштерије. Постала је и прабака, пресрећна је због тога, а често се може видјети поред Дрине са псом, кућним љубимцем, у шетњи.

Из ње је дугогодишње искуство, (више од пола вијека је кројачица) ; знање, јер се школовала за тај посао, али оно што је можда најважније, и након свих тих година, је њена љубав према шнајдерају и изазов да оно што ради уради најбоље што зна и може.

 – Након основне школе учила сам занат у Мачванском Прњавору, гдје сам рођена, а 1965. године посао сам добила у Фабрици конфекције “Алхос” у Зворнику. Убрзо сам се удала за Рају, и родила кћерку па сина, а како сам радила помало приватно код куће, напустила сам посао и у кући, овдје у Српској Вароши отворила радионицу – прича Љубинка, која је била и остала најтраженија зворничка кројачица.

Једно вријеме је у “Везионици” овом занату учила нове раднике, али није могла да издржи рад на двије стране.

 – Било је доста посла до рата, народ је радио, добро зарађивао, имала сам доста сталних муштерија из банке, апотеке, општине. Доносиле су жене по пет-шест материјала за једну сезону, тешко сам све стизала, али ми је сатисфакција било њихово задовољство сашивеним хаљинама, костимима или већ шта је ко хтио да му сашијем. Биле су чувене “Бурде”, жене изаберу шта хоће и ја урадим. Иако сам школовани мушки кројач, касније сам се више усмјерила на женску конфекцију и ни сама не знам колико сам тога сашила – прича Љубинка.

Промијенила је доста и машина за шивење, све “Багатове”, а онда набавила праву индустријску. Има их неколико као и апарат за пресвлачење дугмади јер их у ратu није било лако набавити па их је пресвлачила, а истиче да је некада био мањи избор материјала, али да су били бољег квалитета и природнији.

 – Најтеже је сашити зимски капут, поготово раније, када није било центилина него су се три слоја разног материјала, осим поставе, морала стављати да би изгледао као треба, али се деценијама могао носити.

Последњих година мање ради, сашије понешто старим муштеријама које како каже не може да одбије, јер је имала здравствених тегоба, али без кројења и шивења не може, то јој је најбоља терапија. Њено још увијек оштро око и вјеште руке не трпе пропусте, све мора бити “под конац”, али лијепо и пријатно за ношење. Код ње проба није ни потребна јер је мајстор свог заната, била и остала.

(Извор: звоно.медиа)