Вози камион и обилази знаменитости европских градова, живот за воланом из друге перспективе – Стеван Лазић: Има посла, ко хоће да ради!

Кад поменете занимање возач камиона, многи стереотипно одмах виде прашњаве паркинге, несређене возаче, носталгију за крајем и породицом, али прича Стевана Лазића из Зворника који више од пет година крстари европским друмовима за воланом камиона има другачију поруку. Овај четрдеседвогодишњак задовољан је зарадом, воли свој посао, ради се, каже, одговорно, и према себи и према послодавцу, и нимало није лако, али оно што Лазића издваја од других возача јесте чињеница да сваки слободан тренутак користи да обиђе градове у којима прави паузе, обилази њихове знаменитости, али и разговара са мјештанима и дружи се са њима. Своја искуства Лазић објављује на друштвеним мрежама због чега је веома популаран и има доста пратилаца, а неријетко кометарише и друштвена и политичка збивања у Републици Српској, Србији и региону те се не устручава да изнесе своје мишљење о различитим темама, некада кроз шалу, иронију, а некада и критички. Често понавља максиму: Има посла, ко хоће да ради!

Управо чињеница да обилази знаменитости градова Европе кроз које пролази била је разлог да разговарамо са њим. Његова одлука да постане возач камиона, те прича како види свој и живот других камионџија, разликује се од стереотипних казивавања на које смо навикли.

Лазић је у разговору за Инфобирач рекао да је прије овог посла никада није био „радник“.

 – Никада ништа дотад нисам радио. Држао сам кафић, билијар, кладионицу. Тада сам ријешио да хоћу да постанем радник, а бирао сам између рудара и возача камиона као једних од најтежих послова. Одлучио сам се за ово друго и отишао код познаника и рекао му како он још не зна да сам ја његов будући возач камиона, иако га никад прије нисам возио. Тада сам схватио колико су полагање возачког испита и вожња камиона двије далеке ствари. Након обуке са другим возачима, возио сам годину дана за Турску, потом сам отишао у Словенију, па у Шведску и онда се опет вратио у Словенију у фирму „Сило Јеличић“, гдје и сада возим – прича своју шоферску биографију Лазић.

Каже да је радећи овај посао на свом примјеру научио зашто је човјеку потребно животно искуство поготову у односу са људима.

 – Када сам почео да радим у Словенији упознао сам возаче којима је све било тешко, и утовар и вожња, жалили су се да им плата касни, да ништа не ваља, да су далеко од куће и подлегао тим „црним мислима“ и једној лошој атмосфери. Убиједили су ме да ми је послодавац непријатељ. Тек када сам спознао њихов живот који се код многих своди само на кабину и паркинг схватио сам да морам да будем другачији и да је, заправо, послодавац мој сарадник. А најважније је било да схватим да између мене и новца стоји само рад. Ја обожавам свој посао, није лако, напротив, тешко је, одговорно, али овај посао ми даје довољну плату, сигурност и достојанство. Када сједнем у камион ја ни о чему другом не треба да размишљам, знам да могу да зарадим за све потребе моје породице и да уштедимо. Дакле, ја само треба да будем одговоран за вријеме које проводим у вожњи, а то је поврда да између новца и човјека као препрека стоји само његов рад, а не послодавац или неки други услови. То је моје виђење овог посла, можда се људи неће сложити са овим, али многи који не долазе кући по три мјесеца обично имају неке пороке или им породица не зна колико зарађују – истиче Лазић.

Он каже да мјесечно вози 25 дана, а пет или шест дана проводи кући са породицом и пријатељима.

 – Тако је цијеле године, осим када користите годишњи одмор. Возимо највише за Њемачку и Аустрију, али и остале земље Европе, Холандију, Белгију, Шпанију, рјеђе и Португал. Многи мисле да је то живот у скученој кабини, али ја у том простору имам два кревета, велики фрижидер, односно услове као у мини хотелској соби – додаје Лазић.

Као што каже пословица „какве су ти мисли, такав ти је живот“, Лазић је урадио управо то.

Каже да увијек, када му околности дозволе, обилази градове и околину мјеста на којима одмара или проводи викенде.

Тако је настао и први видео који нам је привукао пажњу, сјеча дрва са Белгијанцима.

 – Нисам баш радио са њима. Само су ме снимили као да хоћу да радим, али је било занимљиво, сви су мисли да сам заиста сјекао дрва. То је било у Белгији. Пошто не волим паркинг, јер су све кабине једна до друге, неки возачи и преко викенда остају у истом одијелу, неријетко неки уринирају поред камиона, а не тамо гдје треба, те волим да се помјерим „мало даље“. Прескочио сам ограду и пјешке се запутио према неком селу. У шуми сам затекао људе како раде, комуницирао мало са њима на енглеском језику и направио фотографије и снимак. И њима је било необично, али и мени да упознајем локално становништво на свој начин. Сличну објаву сам направио и у Француској, када сам шетајући и одмарајући мисли наишао када се одржавала нека бициклистичка трка, а у објави на Фејсбуку сам наравно написао да је то био Тур де Франс – кроз смијех прича Лазић.

Он додаје да му је жао што највећи проценат возача нема живот ван кабине те да он сасвим другачије проводи своје вријеме.

 – Ја се сјећам да смо на екскурзији били у Монаку и пожелио сам да обиђем кладионице, јахте. Коначно се указала прилика да је паркинг код једне пумпе слободан и кренуо сам. То је било пјешачење од скоро пет километара у једном правцу, уз разлику у надморској висини од 600 метара. Да ствар буде занимљивија новац нисам понио са собом већ само једну јабуку, ако ми „падне шећер“ у повратку. На пола пута сам хтио да се вратим, али сам ипак издржао и све обишао, направио фотографије. Замолио сам двојицу момака да ме фотографишу, а када сам подигао три прста приликом позирања, они су рекли „Па ти си наш“. Заправо су то били навијачи Партизана који су били на пропутовању након евролигашког гостовања њиховог клуба – сјећа се Лазић.

Боравећи у Лиону направио је паралалу са Новим Садом због мостова, а није заборавио да једна дневна карта за све врсте превоза у том граду кошта 6,5 евра.

Ипак, највише га одушевљава Милано и то због архитектуре.

 – За све изазове мора се знати енглески језик и не смијеш да сe плашиш нечега новог. Ја сам за викенд био паркиран 40 километара од Милана, али сам ријешио дa обиђем центар, чувену Катедралу, Скалу. Купио сам карту и преко Гугл мапа се спремио за обилазак, а некада и на Википедији прочитам шта би било занимљиво обићи у неком од градова. У аутобосу је била једна госпођа, дама, од можда 75 година, која је такође, кренула за викенд у Милано. Лако смо се споразумјели на енглеском језику да она буде водич, а ја „обезбјеђење“. Одушевиле су ме радње, људи лијепо обучени, не вулгарно, а мирис парфема доминира – каже Лазић и додаје да је тај дан препјешачио преко 16 километара обилазећи Милано уз обавезно мапирање кафића код Катедрале гдје је одмарао уз кафу.

Лазић каже да и у Зворнику динамично живи.

 – Трудим се да касније легнем, а раније устанем да бих надокнадио друштвени живот који не желим да запоставим. Не идем на славе, не виђам се често са пријатељима, и онда све то хоћу да стигнем када сам у Зворнику. Наравно, породица је на првом мјесту – наводи Лазић који са супругом Радицом има троје дјеце.

(Инфо Бирач)