Брано из Сребренице описао ужас који је преживио “Један војник је оштрио нож пред нама и говорио како ће прво заклати дјецу, па остале”

Брано Вучетић имао је само девет година када су његову породичну кућу напали сребренички муслимани. У бруталном масакру војника Насера Орића, убијени су му отац и старији брат који је имао 17 година.

Њега су рањеног са 30 гелера у тијелу оставили у животу и одвели у логор, гдје је трпио свакодневно насиље.

Брано Вучетић, је у својој болној исповијести испричао шта је све рађено њему и цијелом српском становништву на подручју Сребренице у ратним годинама.

– Ова трагедија у мом животу се десила почетком рата 1992. године. Имао сам само девет година када сам изгубио мајку која је била у посјети мојој баки која је била у селу само седам километара удаљеном од нашег. У том комбију којим је ишла, било је 15 цивила. Направљена је засједа у којој су убили осам цивила, међу којима је била моја мајка. То је било 16. септембра 1992. године – започиње своју болну исповијест Вучетић.

Међутим, ова страшна трагедија није била крај његове патње. Напротив, била је само њен почетак.

Након само три мјесеца, 15. децембра исте године дојучерашње комшије, а сада крвници Насера Орића му убијају оца Радована и брата Миленка, који је имао само 17 година.

 – Ја сам у том тренутку имао девет година и ишао сам у основну школу у коју ме је брат стално, чамцем, пребацивао. У мом селу је било претежно српско становништво, а војници Насера Орића су нас опколили са свих страна. Мој брат у тренутку када је убијен, није имао оружје, нити је био легитимна војна мета – рекао је Вучетић.

Вучетић је испричао и којим чудом и у којим мукама је он успио да остане жив.

– Мој брат је схватио да се тог дана не дешава класичан напад као прије и успио је да ме пребаци у двориште сусједне куће. У тој кући су биле моја комшиница са кћерком и бебом од седам мјесеци и њена мајка. Када су све побили у двориштима, онда су опколили нашу кућу и дозивали нас да се предамо. Када смо се оглушили у њихову наредбу, један од војника је запријетио ријечима да ће нас четнике ухватити и да ће да нас закољу, запалити живе и набити на ражањ. Дјеца су вриштала, а ми смо ушли у једну просторију и спаковали ствари за бебу, надајући се да ћемо изаћи без икаквих посљедица. Нажалост, један од војника је бацио бомбу на кућу. Та бомба је експлодирала, мене и комшиницу Миру Филиповић је ранила. Успјели смо да дођемо до тавана и да покушамо се сакрити од хорди Насера Орића који су хтјели да нас убију – рекао је Вучетић.

Када су мислили да нема никога живог у кући, војници су се попели горе и пронашли су нас. Ја нисам могао да сиђем сам, већ ме је један од војника спустио и бацио на кревет. Завезали су нас, а беба и мала Оливера су плакали. Један од војника је оштрио нож пред нама и говорио како ће прво заклати дјецу, па остале. Једина срећа у несрећи је, што је један од војника био школски друг комшинице Мире, који је наредио да нас одвежу – рекао је Вучетић.

Он се присјећа који је хорор затекао када су изашли из куће и када је видио свог мртвог брата.

– Видио сам свога брата који је био наслоњен на ограду и то ми је било јако тешко. Кренуо сам ка њему, али ме је један војник бацио преко рамена. Ставили су нас у једну кућу, гдје смо сачекали мрак како би нас пребацили у дио под контролом муслимана у Сребреници – рекао је Вучетић.

Вучетић је испричао да је након свега, тако тешко рањен, без икакве медицинске помоћи послат у заробљеништво у коме је провео више од 50 дана уз свакодневно мучење.

На крају је размијењен, а и данас живи у Сребреници и са зебњом срцу, немирним духом и стегнутим грудима чека да чује да ли ће они који су му побили све Резолуцијом о Сребреници бити амнестирани, а он који је остао без свега бити окарактерисан као геноцидан, пише Бањалука.нет.

(Извор: Бањалука.нет)