Портрет свештеника Василија Остојића стар 113 година поново у зворничкој цркви – необична прича о оштећењу, скривању и повратку слике

 

У Храм рођења Светог Јована Претече и Крститеља недавно је стигла умјетничка слика стара 113 година на којо је урађен портрет Василија Остојића, јединог свештеника ове зворничке цркве који је пуних 40 година ту службовао. Прича о настанку портрета, његовом оштећењу, скривању и чувању до повратка у Зворник, поклапа се са причом о животу и страдању српског становновништва на овим просторима у 20. вијеку.

Како нам је рекао архијерејски намјесник у Зворнику Милош Зекановић, захваљујући Остојићевим потомцима портет је поново враћен у стару зворничку цркву, а планирана је и његова рестаурација.

 – Василије Остојић и његов син Драгомир су 75 година били старјешине зворничке цркве, дакле више од трећине времена њеног постојања. Зато сам сматрао да портрет треба да вратимо тамо гдје је и био. Он се налазио у стану код Драгомировог унука Драгана, који је гледајући прилог о нашем храму и прослави црквеног јубилеја, контактирао свештеника Видоју Лукића. Након тога сам ја ступио у контакт са њим, а он је заплакао од среће. Рекао нам је да дођемо што раније јер се боји да не умре, а да портет на врати у Зворник – испричао нам је Зекановић.

Како је портрет настао?

Према Зекановићевим ријечима портрет свештеника Василија Остојића урадио је сликар Миленко Атанацковић, који је сликарску академију завршио у Бечу, а који је био пријатељ са његовим сином Драгомиром.

 – Портрет је настао 1911. године, након што се Василије упокојио. На њему је поред портрета насликана и наша стара зворничка црква која је управо за вријеме Василија Остојића подигнута на стубове, увис за три метра, урађен је звоник, дакле тада је добила изглед какав је и данас. Портрет се чувао ту све до Другог свјетског рата – наводи Зекановић.

Оштећење слике и чување у „поповој пећини“

И Василије и Драгомир су доста страдали током свог службовања у зворничкој цркви. Мијењала су се царства и власти, а почетком Другог свјетског рата усташе су попалиле архиву старе зворничке цркве.

 – Усташе су упале у кућу код Драгомира Остојића, а један од њих је бајонетом оштетио слику и, према причи његовог потомка Драгана коју је чуо од свог оца, поручио свештенику да ће други пут и њега тако распорити. Драгомир је након тога одвео дјецу у Београд и однио дио ствари. Пошто је портрет био оштећен, нису га носили већ су га сакрили, како Драган прича, а опет по причи његовог оца, у „попову пећину“. Не знамо тачно гдје би то могло бити, али, према мојим процјенама, то би могло бити негдје око старог гробља на врху Фетије. Педесетих година прошлог вијека неко је контактирао породицу и Драганов отац је дошао по портрет, али га је однио у Дервенту код пријатеља јер су живјели као подстанари у веома малом стану. Касније, шездесетих година, га преноси у нови стан, а коначно Драган га преноси у свој стан у Борчи. Драган је претходно за себе урадио копију слике у мањем формату као успомену, а нама поклонио оригинлну слику – навео је Зекановић.

Он је додао да су Драгану понудили да буде њихов гост, што је он са одушељењем прихватио.

 – Пошто је он старији човјек и не може да вози, ми смо га довезли у Зворник, обишли смо цркву и он је био препун утисака. Одвели смо га и у Бању Ковиљчу, гдје је његов дјед Драмормир страдао 1941. приликом гранатирања овог мјеста, према нашим сазнањима са подручја данашњег Брањева. Драгомир се надао да ће Зворник бити ослобођен и да ће се вратити у своју парохију те је зато тада боравио у Бањи Ковиљачи – рекао је Зекановић.

Слиједи рестаурација

Свештеник Зекановић је истакао да сада слиједи рестаурација слике како би се дио који су усташе оштетиле у потпуности санирао.

 – Стога смо аплицирали са пројектом Министарству кулутре у Влади Србије који финансирају сличне пројекте од културног значаја те се надамо да ће портрет Василија Остојића поново засијати у старом сјају. Након тога ће бити одређено гдје ће он бити постављен – истакао је Зекановић.

Ускоро излази монографија о два вијека постојања старе зворничке цркве

Како нам је рекао свештеник Милош Зекановић из штампе ће ускоро изаћи монографија о два вијека Храма рођења Светог Јована Крститеља у Зворнику, а значајно мјесто ће заузети и биографије свештеника Василија Остојића и његовор сина Драгомира.

Василије Остојић рођен је 1835. године у Локању, а упокојио се 5. октобра 1911. године у Зворнику. У Београду је завршио три разреда богословије (семинарије београдске) почетком шездесетих година 19. вијека. Једно вријеме, прије рукоположења, радио је као учитељ у српској школи при манастиру Папраћа. О томе сједочи „Запис на Триоду“ у манастиру Папраћа који гласи „Књига је Триод манастира Папраће. Потписао је наставник Василије Остојић, клерик семинарије београдске, а родом од села Локања, нахија Зворничка, бавећи се мало времена учитељевањем у манастиру Папраћи 19. марта 1866. године“. Рукоположен је за ђакона и презвитера 16. и 17. јула 1866. и постављен за пароха у Зворнику. На мјесту старјешине старог храма био је пуних 40 година, што је досад најдужи временски период у историји ове светиње. Као свештеника у Зворнику помиње га у извјештајима од 1871. године и прота Игњат Васић. Поред тога што је обаљао свештенички позив, Василије Остојић је био дугогодишњи учитељ српске школе у Зворнику. У чин протојереја произведен је 7. августа 1883. Како је наведено у индексу свештенства Епархије зворничко-тузланске „због старости, а по својој молби умировљен је рјешењем од 19. октобра 1906. године. Као човјек са изузетним угледом у народу водио је зворнички храм можда у најтурбулентијем времену његове историје када су се смјењивала царства која су под окупацијом држала Босну и Херцеговину, односно у вријеме борбе за црквено-школску аутономију у којој је Црквена општина Зворник имала запажену улогу, те у вријеме извођења значајних радова на обнови старог зворничког храма. За заслуге које је кроз службу имао за цркву и народ митрополит Иларион одликовао га је напрсним крстом.

Драгомир Остојић, син проте Василија рођен је у Зворнику, 8. септембра 1869. године, а погинуо је од њемачке артиљерије у Бањи Ковиљачи 3. септембра 1941. године. У Зворнику завршава основну школу, два разреда реалне гимназије у Лозници и богословију у Рељеву 1888. године. Био је учитељ основне школе у Зворнику и Бијељини, гдје је био и члан епархијског суда. Од стране митрополита Николаја рукоположен је за ђакона у доњој Тузли 24. марта 1897. године, те за презвитера. У вријеме пензионисања његовог оца Василија био је администратор парохије у Зворнику, а од 1906. године је на мјесту старјешине старог храма и ту ће остати пуних 35 година, уз мањи прекид током Првог свјетског рата. Након анексионе кризе, 1908. године постао је члан Народне одбране радећи на заштити српских интереса због чега ће му бити суђено на Сарајевском велеиздајничком процесу од стране окупациних власти 1915. године. Између два свјетска рата имаће врло запажену улогу у духовном животу. И он је одликован правом ношења напрсног крста. Почетак Другог свјетског рата и долазак усташа дочекао је као Архијерејски намјесник у Зворнику, а на то мјесто га је рукоположио епископ Нектарије 11. априла 1940. године. Привођен је и саслушаван од стране усташа, затваран, а један период је био у кућном притвору. Са породицом и осталим свештеницима из Зворничког среза подијелио је судбину прогонства и заточеништва у логору Цапраг код Сиска током јула и августа 1941. одакле је прогнан за Београд. 

(Инфо Бирач)