Након објава о вршњачком насиљу – одговор професора зворничког СШЦ „Петар Кочић“

 

Након одржаног наставничког вијећа у СШЦ „Петар Кочић“ и изношења свих детаља око сукоба ученика и објава у медијима о вршњачком насиљу, објавом на Фејсбук страници јавности се обратио професор Станислав Томић.

Одоговор професора СШЦ „Петар Кочић“ преносимо у цјелости:

 – Већ неко вријеме немам потребу да се јавно оглашавам о дневним дешавањима и догађајима осим када сам упитан да прокоментаришем неку друштвену појаву. Ипак, можда су неки од мене већ очекивали да се јавно одредим по питању вршњачког насиља у Средњошколском центру „Петар Кочић“ Зворник. И, ево, ја то управо чиним, премда се излажем опасности да због тога дођем у неку врсту неприлика, да медији или њихови коментатори који су учествовали у проблематизацији овог случаја искажу нетрпељивост према мени лично, те да ме неосновано прогласе личним адвокатом или нечијим војником и да у евентуалној дискусији наступе ад хоминем што свакако не толерише етички кодекс билог ког формата дебате. Нисам толико наиван да вјерујем да се сви који коментаришу објаве на друштвеним мрежама држе начела на којима почива култура дијалога. Дакле, свјестан сам те могућности, но то ме неће спријечити да изнесем неке чињенице о овом случају које се тичу моје професије. Другим ријечима, оно што ћу саопштити нећу учинити само као радник школе, професор философије и социологије по вокацији, него и као неко ко, између осталог, има дугогодишње искуство у раду са медијима, од чланства у редакцијама, креирању садржаја штампаних медија, до обављања послова ТВ новинара.

Као што видите, иако сам по природи свог посла имао неке информације, нисам истрчавао, нити сам журио са објављивањем док нисам прикупио довољно конкретних информација које нису резултат пуког распитивања него су њихов извор стручна лица и органи саме установе. То бих савјетовао сваком. Нарочито онима који се баве информисањем и креирањем медијских садржаја.

Сада коначно оно што се у претходном периоду причало и писало о вршњачком насиљу треба суочити са непобитним чињеницама, како бисмо оцијенили квалитет медијског извјештавања. Кренимо редом.

Шта се заправо десило? Сажето речено, један ученик је у комуникацији са другим учеником вријеђао чланове његове породице на шта је увријеђени ученик реаговао тако што га је ударио. У питању су ученици првог разреда средње школе.

Главна теза и лајтмотив свих текстова и објава на ову тему јесте да је школа покушала да заташка читав случај. Креће се од наслова: „да ли је важнији углед установе или здравље дјетета?“ Ова теза би се и могла узети у обзир да одјељењски старјешина одмах по сазнању није обавијестио родитеље оба ученика. Чињенице говоре да се случај десио 27. 11. 2023. године и да је одјељењски старјешина, 28. 11. 2023. године, одмах по сазнању, истог дана обавијестио родитеље и у сарадњи са педагошко-психолошком службом покренуо поступак. Услиједио је низ састанака и разговора са родитељима с циљем рјешавања овог случаја. Врло важно, рекао бих, по ријечима актера разговора, и отац и мајка ученика који је ударио другог ученика нису бјежали од одговорности њиховог дјетета, штавише нису имали ништа против да се њихове дијете казни у складу са одговарајућим поступком. Чак су родитељи оба ученика били на заједничом састанку у школи како би учествовали у рјешавању овог проблема. Напосљетку, одјељенско вијеће је изрекло дисциплинку мјеру ученику који је ударио другог ученика. Интересантна је чињеница да упркос приједлогу неких чланова, вијеће није изгласало казну за вербално насиље ученика који је проглашен за жртву иако је у поступку утврђено да је ученику који га је ударио на највулгарнији начин спомињао чланове породице. Још интересантније је да родитељи ученика који је кажњен нису инсистирали да и други ученик буде кажњен због непримјереног изражавања. Нешто блажим приступом према обје сукобљене стране одјељењско вијеће, али и родитељи кажњеног ученика су, према томе, покушали на тај начин да зауставе оно што струка зове спиралом мржње и насиља.

Сада се поставља питање, може ли се овдје говорити о заташкавању од стране школе ако узмемо у обзир само чињеницу да су обавијештени родитељи оба ученика и ако је одмах покренут поступак. Врло је важно напоменути да је поступак покренут и да се са родитељима разговарало прије медијских објава о споменутом случају. Медијске објаве заправо почињу десетак дана након самог случаја. Чини ми се да је прва објава на ову тему била 7. 12. 2023. У тој објави стоји да школа није покренула случај, иако је очигледно да је случај покренут знатно раније. Овдје треба поставити питање, да ли је новинар дошао у школу, „изашао на терен“, разговарао са свим актерима и свим странама, тражио евентуално у законом дефинисаном обиму увид у одређену документацију поштујући принципе приватности? Или се можда озбиљан новинарски посао може обављати од куће? Да ли може или не може то процијените сами.

Надаље, у тексту се спомиње „потпуни изостанак реакције професора“. У поступку је утврђено да су тај ударац видјела само три ученика. Што значи већина осталих ученика није, па ни професор, нису то ни видјели, нити је то одмах пријављено професору. Као што је већ речено, одјељењенски старјешина за то сазнаје сутрадан.

Када су се појавиле изјаве других ученика које свједоче о непримјреном понашању ученика који је у овом случају жртва, напрасно се појављује прича о насиљу у тоалету много прије овог случаја. Није без значаја чињеница да се један други ученик жалио разредном да га је ученик означен као жртва испрскао водом у тоалету. Мајка ученика кога је испрскао ученик који ће постати жртва насиља, није инсистирала на казни јер је прскање водом сматрала обичним дјечијим несташлуком.

За размишљање је откуд да се наједном у сред поступка појављује та прича са тоалетом, гдје нема камера и гдје је тешко утврдити чињенице. Ако узмемо у обзир да се вршњачким насиљем не може сматрати само један случај, можда ће неке ствари бити јасније. Али о томе не бих да судуим. Опет, процијените сами.

Даље истраживање овог случаја прекинуло је исписивање ученика из школе.

Да резимирамо, шта је у овом случају урадила школа, а шта су урадили поједини медији до исписивања ученика из школе?

Школа је одмах покренула поступак према утврђеним процедурама. Поједини медији нису прво истражили и провјерили информације које су изнијели у јавност. Нису у истом чланку приказали изјаве свих страна у спорном случају, чиме су довели у питање основни квалитет сваког медијског извјештавања, а то је објективност и непристрасност.

Улога медија у овом или било ком другом случају јесте да утврди је ли покренут поступак, затим да прати тај поступак како би таквом врстом контроле утицали на исправност самог поступка. Значи улога медија није да било кога блати него да утичу на нечије понашање, не да изричу суд него да предочи чињенице.

Крајњу оцјену квалитета медијског извјештавања препуштам онима који су ово прочитали. Сами процијените је ли овдје ријеч о заташкавању насиља или је у позадини свега ипак нешто друго.

За крај, у случају да се овдје ради о политизацији. Потпуно је нормално у савременом друштву да медији вребају грешке носилаца јавних фунцкција. То им је уосталом посао. Немам ништа против тога. Али немојте да у политичкој борби бацате медијске гранате на школску установу са стогодишњом традицијом само зато што тамо у једној канцеларији сједи неко ко по вашем мишљењу тамо не треба да буде. Повриједићете људе који тамо само раде свој посао. Борите се против својих неистомишљеника, то је ваше право. Само, молим вас, немојте преко дјеце.

(Извор: ФБ Станислав Томић)