Зворничанин Дарко Мијић освојио бронзану медаљу на Свјетском првенству у бодибилдингу: Породица је мој највећи ослонац
Четрдесеттрогодишњи Дарко Мијић из Зворника освојио је треће мјесто на Свјетском првенству у бодибилдингу, које је 21. октобра одржано у словеначком граду Копру, у средњој категорији, до 80 килограма.
Мијић, који се 27 година бави бодибилдингом, каже да је задовољан оствареним резултатима на првенству које је у различитима категоријама окупило преко 200 такмичара из 20 земаља свијета.
– У мојој категорији од 70 до 80 килограма било је 15 такмичара. Прво се бира њих десет за полуфинале, а потом само шест такмичара улази у финалe, док се на постоље пење њих пет. Ја сам се такмичио у двије категорије и у обје био трећи. Прва је била класик бодибилдинг, у висини до175 цм, гдје сам могао да имам до шест килограма више, односно до 81 кг. То није моја природна категорија и ту су такмичари од 20 до 40 година, а ја имам 43 године, тако да сам задовољан својим резултатом. Драго ми је да су коментари били да сам могао бити и први или други јер су ти такмичари били са импресивном мишићном дефиницијом, али се у бодибилдингу оцјењује и симетрија, односно да ли сте комплетни, да ли имате симетричну мишићну масу, а њима је то сада недостајало – каже Мијић, који је наступао под заставом репрезентације Србије, гдје је претходно учествовао на прелиминарном такмичењу.
Сам свој тренер
Мијић додаје да се сам спремао за ово такмичење.
– Током година рада у теретани коју водим, те бављењем бодибилдингом већ 27 година, стекао сам пуно знања и научио доста од људи који су били европски и свјетски шампиони. Увијек сам поштовао ауторитете и доста новца сам потрошио на путовања и праћење рада других успјешних људи у овом спорту. Посебно сам захвалан људима који припадају старој школи бодибилдинга која је заснована на јаком систематском тренингу и дисциплинованој исхрани. Данас млади људи траже доста пречица у овом процесу те зато изостаје форма и мишићна маса, односно та „комплетност“. Ми смо другачије навикнути, од вјежбања до нутриционистике. Спремање за такмичење траје од десет до 15 недјеља. Радио сам три тренинга дневно. Ујутро, сат времена радим нискоинтензивни кардио тренинг, поподне два и по сата тежински тренинг и навече неконвенционални тренинг. На вечерњем тренингу највише сам радио вјежбе које сам сам осмислио за јачање глутеуса и доњег дијела леђа јер сам примијетио да ми тај мишић задржава воду и неће изгледати онако како треба. Посљедње двије седмице су најтеже јер се ради хидратација када се пије прво пет, а потом шест, и на крају по десет литара воде дневно уз одређени унос соли, угљених хидрата итд. Три дана пред такмичење преполовио сам унос воде, на пет литара, како би организам почео да избацује воду. Тада се проводи обрнути процес у исхрани, уноси се више протеина, а мање угљених хидрата. Посљедња 24 часа на пијем воду никако – истиче Мијић.
Бодибилдинг јача карактер
Мијић каже да за овај спорт јако битан чврст карактер јер се мора водити рачуна о свакој ситници.
– Ако имате одлично тијело, а не знате да позирате, ништа нисте урадили. Позинг је битан јер је то игра визија, морате да сакријете мане, а истакнете врлине. Имате седам поза и све се оцјењује. Ја сам сада био у животној форми иако имам 43 године. Радио сам напорно да припремим тијело, устајо у пет саи ујутро да кренем са првим тренингом, а због несанице заспим тек око један послије поноћи. Мали број људи психолошки може то да издржи, ту тортуру тијела, јер није лако урадити три тренинга дневно. Тијело улази у зону замора и често се јави жеља да се поједе нешто што ће нарушити ниво форме, мада понекада треба и појести мало више калорија. Онда, када тијело не реагује на дијете и скидање вишка тјелесне масе, треба узети дан или два одмора, али треба пазити да човјека не повуче жеља па да му ослаби карактер те смањи тренинг и промијени исхрану. Деси се и несаница јер имате и адреналински удар. Оно што се види на фотографијама са такмичења не може да дочара ниво форме јер обичном човјеку то изгледа и болесно, са венама по стомаку, леђима, на сваком дијелу тијела јер је низак ниво масти, али то је оно што доноси бодове и резултат. Тијело некада вапи за одмором због чега и кажем да је ово спартански спорт, који тражи аскетизам. Бодибилдинг јача карактер, потребна је јака воља, он јесте начин живота, али није живот, те многи застране у овом спорту, односно запоставе породицу, окрену се на другу страну. Неки умисле да су Аполони, а на то највише утиче повишени ниво хормона. Стога је човјеку потребан духовни баланс, односно да зна до које границе може и преко које не жели да иде – наводи Мијић.
Ништа без породице
Мијић истиче да не би успио у припреми за такмичење да није имао помоћ своје породице, посебно супруге Магдалене.
– Прије два мјесеца смо супруга и ја договорили да идем у припреме за свејетско првенство. Дуго смо заједно и она зна шта то значи. Она је успјела да ме ослободи бројних обавеза и на тај начин ме лиши стреса који има важан утицај на изглед. Она је радила са дјецом домаће задатаке, преузела све бриге на себе. Имао сам шест до осам оброка дневно, она је све то припремала у тачно одређено вријеме. Колико је то одрицање показује и чињеница да се мора мјерити сваки грам соли који се уноси. Није јој било лако да буде уз некога ко живи аскетски, на неки спартански начин. На томе сам јој посебно захвалан. Инсистирао сам да цијела породица, дакле супруга и троје дјеце, иду са мном на такмичење и драго ми је да смо заједно прошли кроз то – истиче Мијић.
Руски војници СФОР-а и почетак тренирања
– Овим сам почео да се бавим 1996. године када је у селу Малешићу, одакле потичем, било стациониран руски батаљон СФОР-а, односно формација вазудшно-десантне војске гдје су војници били углавном спортски припремљни. Они су видјели моју заинтересованост те сам радио заједно са њима, прво у учионици потом испод шатора. Они су радили и на температури од минус 20 степени и на плус 30 степени. Пошто тада није било специјализованих радњи за набавку суплемената, ја са за њих вршио набавку у Београду и ту почео да упознајем шампионе овог спорта. Послије сам пратио њихове тренинге, наступе и пуно тога научио уз њих. Драго ми је да познајем југословенске великане овог спорта који су били активни још седамдесетих година прошлог вијека, као што су Петар Челик и Рајко Секулић. Они су и данас активни, били су на недавном такмичењу ветерана иако имају 73, односно 66 година. Надам се да ћу и ја моћи дуго да „трајем“ и да се одржавам у овом спорту ако будем имао и карактера и финансија – каже Мијић.
За припреме потребно и до 5.000 евра
Мијић каже да је ово јако скуп спорт те да му је за припреме за свјетско првенство било потребно између 4.000 и 5.000 евра.
– И на овоме сам захвалан породици. Били су уз мене и када смо били подстанари и данас, иако смо издвајали озбиљан новац за тренирање и такмичења. Током припрема сам дневно јео 10 до 12 бјеланаца, једно жуманце и од 800 грама до 1,2 килограма квалитетног меса. То је било пилеће бијело месо, неки бифтек или квалитетна риба. За све то треба доста новца. Захвалан сам Градској управи из Зворника која је издвојила дио новца за мој клуб, помогао ми је и један пријатељ из Канаде кога сам тренирао. У приниципу нисам хтио да тражим новац од било кога јер данас има пуно људи којима треба помоћи да ријеше егзистенцијалне проблеме. Стога би, по мени, било неозбиљно да тражим новац за оно што сам сам изабрао да радим, али сам, понављам, захвалан онима који су ми помогли. Дакле, овај спорт је скуп и на аматерском нивоу, а за професионални ниво треба још много више средстава – закључио је Мијић.
(Инфо Бирач)
ФОТО: Уступљене фотографије
