Повјериоци и држава могу да изгубе потраживања – Врховни суд РС „легализовао“ избјегавање блокаде рачуна фирми!
Врховни суд Републике Српске недавно је донио пресуду којом би до темеља могао пореметити начела и принципе пословања у Српској, излажући повјериоце и државу могућности да заувијек изгубе своја потраживања, пише Капитал.
Према одлуци Врховног суда из маја ове године, а која је у посједу портала Капитал, у случају када је рачун дужника блокиран, он може своја потраживања пребацити на друго правно лице и преко њега доћи до свог новца, а уједно остати безбједан да му тај новац неће узети они којима он дугује и који су га блокирали због дуга.
Тачније, одговараће само прекршајно и платити новчану казну, али уговор о преносу потраживања на друго правно лице неће бити раскинут.
Ова скандалозна одлуке Врховног суда могла би имати несагледиве посљедице за пословни амбијент и правну сигурност у Републици Српској, уколико је се ниже судске инстанце почну придржавати.
Случај „Волари“
Пореска управа Републике Српске годинама уназад држала је блокиране рачуне гипсаре „Волари“ у Шипову јер се обавезе нису исплаћивале па је на тај начин држава покушала да обезбиједи свој дуг.
Међутим, предузеће које је приватизовао пропали бизнисмен Радојица Ратковац имало је своје дужнике, од којих је успјешно наплаћивало дугове, али не преко рачуна гипсаре, већ преко других предузећа.
Наиме, свака уплата на рачун „Волара“ требала би аутоматски бити пребачена на рачун Пореске управе, све до њеног намирења.
Како би то избјегао, Ратковац је направио уговор о цесији којим „Волари“ своја потраживања уступају бањи „Губер“ у Сребреници којом он такође управља. Како је тим потезом Пореска управа остала без својих потраживања, покренула је судски спор.
Иако је Виши привредни суд у Бањалуци утврдио да је ово супротно закону, Врховни суд имао је другачије мишљење.
Он заузима став да је ријеч само о прекршају за који се плаћају предвиђене новчане казне и да се тај уговор којим се преноси потраживање на другог и изиграва блокада не поништава.
„Закон о унутрашњем платном промету као санкцију безготовинског плаћања у ситуацији када је блокиран главни рачун, прописује новчану казну за пословног субјекта што значи да поступање противно одредби члана 28. став 3. ЗУПП није таквог интензитета да за правну посљедицу има ништавост правног посла“, стоји у пресуди.
Врховни суд зажмирио на КД „Утаја пореза“
У конкретном случају, са рачуна фирме „Бор“ из Шипова скинуто је око 280.000 марака и поред тога што је власник предузећа Зоран Лујић рекао да уговор о цесији између његове фирме, „Волара“ и „Губера“ није никад видио ни потписао, што је по закону морао урадити.
За Врховни суд то није било значајно, већ наводи да се то могло учинити без њега.
„Повјерилац може уговором закљученим са трећим лицем пренијети на овога своје потраживање, изузев оног чији је пренос забрањен законом или које је везано за личност повјериоца или које се по својој природи противи преношењу на другог. Тужилац је дужник уступиоца па на његовој страни уговором о цесији није настала никаква промјена будући да он и даље остаје дужник, само сада у односу на другог повјериоца“, закључак је суда.
Зоран Лујић сматра да је закон потпуно јасан те да овакав Уговор није имао допуштен основ.
Према његовој оцјени, обзиром да је блокаду рачуна извршила Пореска управа овдје се радило и о Кривичном дјелу – утаја пореза.
„Обрачунско плаћање, преко блокираног рачуна од стране Пореске управе, представља грубо изигравање законских прописа. Ово из разлога што би свако могао на такав начин да послује а да не измирује пореске обавезе. Кад треба да се плати, а рачун је блокиран, онда се само уступи потраживање. Могле би и да се региструју двије или више фирми и да се преко једне фирме испостављају фактуре и не измирују пореске обавезе а да се уступањем потраживања другој фирми врши наплата“, каже Лујић који је спремио апелацију Уставном суду БиХ.
Слично покушао и Ђоко Екватор
Иначе, треба подсјетити на сличан случај који се десио у Бањалуци прије неколико година.
Наиме, Окружни привредни суд Бањалука је 2020. године пресудио да Град Бањалука и стара „Топлана“ треба да исплате фирми „Екватор“ која је у власништву Ђорђа Давидовића износ од 1,79 милиона марака за земљиште на Старчевици, на којем је направљена рејонска котловница.
„Екватор“ са фирмом „„Баниго-грађење“ склапа уговор и своја потраживања од Града уступа „Банигу“ који затим подноси приједлог за извршење, након којег је са рачуна Града скинуто два милиона КМ.
Међутим, за разлику од случаја у гипсари, Град Бањалука је тужила „Баниго“ и „Екватор“, тврдећи да је уговор о уступању потраживања ништаван јер је у супротности са Законом о унутрашњем платном промету, с обзиром на то да су рачуни „Екватора“ у моменту закључивања уговора били блокирани, а суд је то потврдио и поништио цесију.
Адвокат Горан Василић који је 2011. године био у радној групи за израду Закона о платном промету каже да се овим примјерима шаље лоша порука инвеститорима.
„Замислите једну инострану фирму која се региструје у складу са прописима Републике Српске и почне да ради, а наши несавјесни субјекти од њега узму робу и затим му не плате. Он узме и активира мјеницу и блокира рачун, али од тога нема користи“, појашњава Василић.
Додаје да суд, 12 година након што је усвојен закон онима који су учествовали у његовом стварању, покушава тумачити ствари на погрешан начин.
„Људе који имају блокиран рачун а којима треба да легне неки новац ово може подстаћи да оду код нотара и новац пребаце примјера ради свом адвокату или неком другом. Једноставно, закон се обесмишљава“, закључује Василић.
(Извор: capital.ba)