Издвојено мишљење судије Суда у Стразбуру открива сав апсурд пресуде против БиХ – „Зашто Комшић не би могао бити кандидат по избору Ковачевића“

 

Аустријанка Габријеле Кучко – Штадлмајер, предсједавајућа судског вијећа, издвојила је мишљење у пресуди Европског суда за људска права у случају Ковачевић против БиХ.

У најкраћем, навела је да се не слаже с тим што је Европски суд прихватио да разматра апелацију Славена Ковачевића, иако прије тога није исцрпио све правне лијекове у БиХ.

Такође, имала је бројне примједбе на то што је судска већина олако прихватила статус жртве Ковачевићу, у погледу његових жалби на изборни систем и Устав БиХ.

Ковачевић није спорио да има право гласа. Међутим, жалио се на састав Дома народа и Предсједништва БиХ. Он је навео да је састав тих органа ограничавао његово „право гласа“ за њих, јер одражава уставне привилегије за кандидате који су се изјаснили о припадности једном од три „конститутивна народа“.

 – Међутим, подносилац представке није тражио ниједан од ових правних лијекова, а да није објаснио овај пропуст… Већина је одбацила прелиминарни приговор Владе (приговор БиХ) у вези са предметним притужбама. Међутим, они су пропустили да испитају да ли би уставна жалба била „очигледно узалудна”: једноставно су сматрали да у овом случају „није дјелотворна”… Овим закључком, већина једноставно транспонује судску праксу Уставног суда о „јавним функцијама“ аутоматски у предмет о нечем другом: праву гласа… Нажалост, закључак већине да је Уставни суд БиХ неефикасан за преиспитивање притужби подносиоца представке у вези са саставом Дома народа и његовим правом да гласа за Предсједништво не само да је тешко помирити са постојећим Судом, него судска пракса у вези са уставном жалбом уопште у БиХ има потенцијал да дестабилизује Уставни суд и демотивише његове судије и све оне институције које обезбјеђују његово функционисање – наводи суткиња из Аустрије.

Она наглашава да се у случају Ковачевић јавља још један проблем прихватљивости, који далеко превазилази ситуацију у БиХ и поставља општа питања о индивидуалном приступу Суду у Стразбуру. Да би тврдио да је „жртва“ према члану 34. Конвенције, подносилац представке мора бити „директно погођен“ спорном мјером.

 – Имплицитно позивајући се на бирачко право подносиоца представке, већина види суштину притужби у томе да га је законодавни оквир приморао да гласа за некога ко га „не представља“, да није могао да гласа за своје кандидате и да стога није могао „утицати“ на одлуке дотичног органа. Што се тиче Дома народа, ова притужба је двојака: односи се на „чињеницу“ да делегати „нису директно бирани“ и да је „састав“ био заснован на комбинацији „територијални и етнички захтеви”. Док је притужба на чињеницу посредних избора проглашена неприхватљивом, већина је нашла притужбу „на састав“ Дома народа прихватљивом по члану 1. Протокола бр. 12. Тиме су, не само одбацили дјелотворност уставне жалбе, већ су и прихватили примјењивост члана 1. Протокола. бр. 12 и статус жртве подносиоца представке. У том погледу, већина се једноставно ослонила на позицију подносиоца представке као потенцијалног гласача – наводи судија.

Према њеном тумачењу, ово објашњење не може отклонити сумњу у статус жртве подносиоца представке.

 – Мора се истаћи да он не може директно бирати делегате у Дом народа БиХ. По Уставу, он може бирати само кандидате за своју кантоналну скупштину (право на које се не жали), клубови ове потоње бирају делегате у Дом народа Парламента Федерације, а Дом народа Парламента Федерације БиХ именује делегате у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ. Подносилац представке стога има само “двоструко индиректно” право да гласа за Дом народа БиХ. Међутим, чињеница да су ови избори само индиректни није као таква у супротности са Конвенцијом. Индиректно, апликант заиста може утицати на избор кандидата: он има неоспорно право гласа на парламентарним изборима. Међутим, наводна ограничења овог права он изводи директно из ограничења за кандидате, чије право да се кандидују на изборима зависи од њихове припадности „конститутивном народу“. Остали кандидати – које би апликант могао преферирати због њихове неповезаности са таквим народом – су искључени – наводи се у издвојеном мишљењу.

Према ријечима судије, ова врста притужби отвара општа питања која се тичу концепта парламентарне демократије: Да ли сваки бирач са активним бирачким правом такође има право „да буде заступљен“ у неком парламентарном тијелу, тим више ако то тијело није директно бирано?

Да ли сваки бирач у демократији има право на странку или кандидата „по свом избору“?

Да ли уставне одредбе које регулишу право на изборе – и државно финансирање политичких партија – морају да обезбиједе да сваки појединачни бирач и/или свака група бирача буду „заступљени“ у демократском тијелу?

Да ли услов о минималној старосној доби за кандидате директно утиче на бирачка права младих?

Да ли устави који не предвиђају мањинске листе директно утичу на бирачка права припадника мањина?

 – Да сумирам: Иако су ова питања нова, важна и осјетљива, већина их се није бавила. Као посљедица тога, прихватање статуса жртве подносиоца представке у вези са његовом притужбом на “састав Дома народа” инсинуира концепт без преседана у којем сваки бирач има индивидуално право на кандидате који га “представљају”. Такво тумачење налази подршку у ставу 55. пресуде (у којем се каже да „сви сегменти друштва треба да буду заступљени у Дому народа”) и ставу 73. пресуде (који види суштину повреде у чињеници да је подносилац представке „није истински заступљен у колективном Председништву“). Такав концепт, међутим, на општем нивоу подразумијева да сви уставни критеријуми који регулишу право да се кандидују аутоматски ограничавају и право гласа. Ово такође омогућава закључак да државе чланице морају предузети позитивне мјере како би осигурале „заступљеност“ свих друштвених, вјерских, економских или других група. Ово не само да би било у супротности са свим уставним концептима који јасно разликују активно бирачко право и пасивно право да се кандидује. То би такође промијенило концепт парламентарне, представничке демократије као такве: овај концепт никада не може – и нема намјеру да – гарантује да сваки бирач пронађе кандидата „по свом избору“ који „га или њу представља“. Може ли тако далекосежан закључак заиста бити заснован на забрани дискриминације? – пита судија.

Посебно је увјерљива њена аргументација када је ријеч о Ковачевићевом притужбом у вези са „ограничењем права гласа које произлази из састава Предсједништва Босне и Херцеговине”.

– Он је навео да кандидати који најбоље представљају његове политичке ставове на предсједничким изборима 2022. године нису били из „правог” ентитета и/или „правог” етничког порекла. Истовремено, познато је да је подносилац представке политички савјетник једног од три члана садашњег Предсједништва (Жељка Комшића, прим, аут.). Зашто ова особа не би могла бити кандидат по избору подносиоца? Питање остаје отворено – закључује Габријеле Кучко – Штадлмајер.

Судија наглашава да је основни услов за сваку представку пред Европским судом да исцрпљени сви домаћи правни лијекови. У конкретном случају, БиХ је тврдила да се подносилац представке требао жалити Централној изборној комисији, а затим је могао уложити жалбу Суду БиХ и на крају се обратити Уставном суду.

(Извор: Српскаинфо)