Нова књига Тихомира Несторовићa – приче о божјацима

 

У издању зворничке „Еурографике“ из штампе је изашла збирка прозе кижевника Тихомира Несторовића под називом „Дукати Паје Злојутра“. Ријеч је о причама о божјацима, људима који су неправедно гурнути на маргину живота, па је ова најновија Несторовићева књига рам за завичајну слику свеколиког живота у Семберији, равници између двије велике ријеке Саве и Дрине, али и из сусједних крајева – зворничког Подриња, Мачве и Срема, те са обронака Мајевице, Гучева, Цера и Фрушке горе.

Као писцу који пресликава живот у литературу, такво богом дато поднебље омогућава да људе, пејзаже, небо, воду, птице, вјетар, јутра, сутоне и омају коју на ријеци стварају велики точкови лађа, вјерно преточи у прозу да све то и још штошта друго, прикаже читаоцу и да му тако упути поруку са дубоко хуманом идејом.

То је простор у коме се аутор лагодно и сигурно осјећа, па зато и може из њега за своју прозу узети често познате, стварне ликове, најчешће своје савременике, али и оне из колективног сјећања својих равничара. Они су истинити јунаци који у Несторовићевим причама, разумљиво, имају своје двојнике. То је читава галерија ликова: лађара, домаћина, ратара, аласа, чобана, жељезничара, жандарма, политичара, официра, кафеџија, надничара, отмених дама, успаљеница, находа, гонича стоке, чамџија, плећатих бунџија, немилосрдних газда и многих других – свих и свакаквих који ту живе, постоје, опстају, долазе и одлазе.

 

 – Уз многе приче о тим и таквим људима, лако се може примијетити, да је и сам аутор успављиван и уљуљкиван док је, уз петролејку и пуцкетање ватре, слушао старије како казују о божјацима, па је тако, прво из дјечијег и младалачког, а касније из зрелог и јасног, али из свог властитог угла и поимања, памтио те каже, па их претакао у прозу. И овога пута Несторовић је одабрао да уђу у причу они његови земљаци који се по много чему издвајају и разликују од других, па су зато и заслужили да буду упамћени. Као писац он наставља своју литерарну борбу са временом и заборавом. То су људи душе танкоћутне, неправедно гурнути на маргину живота и увијек са латентним сударом са, често по њих, суровом стварношћу – рекао је о најновијој књизи прозе Тихомира Несторовића рецензент  Милутин Видовић.

Прије Несторовића у српској књижевности о божјацима писао је Борисав Станковић  у збирци „Божји људи“.    

Тихомир Несторовић свој књижевни и новинарски рад започео је прије педесет година у Зворнику, у коме је живио тридесет седам година. У Зворнику је написао два романа „Миона Брочанска“ и „Јана“, те неколико монографија, збирки приповиједака и књига репортажа.

Због тога је од Градске управе Зворник добио и високо признање „Златну медаљу Станко Николић“.

(Инфо Бирач)