Стефан Јовановић, архимандрит троношки, који је страдао у Зворнику– Вукови записи из часописа „Даница“

 

Фељтон о култури и животу Срба на ширем подручју зворничке регије, настављамо приказујући непознате или мање познате теме из зворничке историје и културе. Једна од личности која се вазује за град на Дрини је Свети Стефан Троношки. Мало је људи на српском културном простору, рекло би се, уопште чуло за Светог Стефана Троношког. Још мање да је био учитељ Вука Стефановића Караџића, а најмање, како ствари стоје, да је Свети Стефан Троношки страдао управо у Зворнику. Поводом тридесетогодишњице од његове смрти, Вук Караџић је у часопису „Даница” објавио три стране о његовом животу, чиме је исказао захвалност према своме учитељу.

Родио се у Јадру, у селу Текеришу. Књигу је учио у манастиру Троноши, и онде се врло млад покалуђерио и млад архимандрит постао још турског и немачког рата. Уз рат је био у реду оних људи који су највише народ против Турака подбуњивали, а кад Немци учине мир с Турцима и врате се натраг, он пристане за њима и молећи и у име свега онострањскога народа српског, кад ји тако остављају, барем да им даду руку помоћи у џебани и оружју, па да се они сами бране од Турака. А кад се досади и њему узалуд молити, и Немцима његове молбе и укоре слушати, онда побегне из Срема натраг у Србију и предавши се Турцима, дође опет у Троношу, као у своју кућу.

Кад у Србији 1799. године настане велика глад, он отиде Капетан паши у Зворник, и замоли га, да позајми народу некакву проју, која је, као што се приповеда, још од Маџара била остала у кулама градским. Паша се стане затезати, изговарајући се, да он то не може учинити. Онда му Стефан рече: „Честити пашо! Није право да народ мре од глади код те проје, а та је проја и онако покварена стојећи од толико година, него дај да је раздамо народу нека се зарани сад у овој невољи, па кад да Бог те роди година, народ ће вратити и напунити куле новом пројом, ако ли ми не даш проје, ја ћу искати од Немаца, па ће они позајмити народу жита из њихових магацина“.

На те му речи паша допусти да се проја разда народу, и он пође од паше да гладној сиротињи носи тај радосни глас; но кад он изиђе напоље, паша с осталим Турцима, који су се тада онде десили стане тумачити његове ријечи, што је казао да ће искати од Немаца жита и да ће му Немци дати, и закључе, да се он и сад с Немцима договара и да ће најпосле опет довести Немце у ону земљу и отети је од њих; зато паша пошаље свог човека да га врати натраг, као да се још нешто договоре, а свом лекару (некоме Грку Јанку) заповеди да му начини отров у кави. Докле га пашин човек стигне и врати, лекар му преправи отров и даду му га, те попије, па оданде отиде у хришћански варош на свој конак и онде умре сутрадан.

Тело му потом Срби однесу у Троношу и онде га сахране поред цркве с десне стране.

 

Архимандрит је Стефан био врло прикладан човек, раста танка и висока, лица бела и весела, косе смеђе, образа дугуљастих, и није му било пуно четрдесет година кад је умро. Истина да није никаквих наука учио, ни других књига осим црквених читао, али је био паметан и поштен човек и знао је прилично писати и добро читати. Имао је врло леп глас, и радо је појао у цркви. Свагда је о великим празницима народ поучавао у цркви, и то врло лепо према оном народу; да не краду један од другога и да не отимају; да не лажу један на другога; да не иду Турцима на тужбу за сваке беспослице да их Турци затварају и глобљавају, него међу собом да се братски мире и намирују; богати сиромахе да надгледају (као што је и он сам чинио). Он је истина као калуђер од богатих узимао милостињу, али је сиромасима врло радо давао и жита, о Божићу печенице, уз белу недељу сира, о Васкрсу опет каква мрса; голоме кошуљу или какву аљину, а сиромаху који нема чим да плати арача или порезе, и новаца).

Овај фељтон се објављује у оквиру пројекта Интернет портала ИнфоБирач „Прилози за изучавање културе Срба на подручју регије Бирач“, чији је покровитељ Министарство спољних послова Србије – Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.

(ИнфоБирач)