Из новинарског алманаха – Интервју који је радио новинар Мишо Лазаревић са Пиксијем 1984. године

Из новинарског алманаха – Интервју који је радио новинар Мишо Лазаревић са Пиксијем 1984. године

 

Мишо Лазаревић, новинар из Зворника, још 1984. године забиљежио је интервју са Драганом Стојковићем Пиксијем, садашњим селектором фудбалске репрезентације Србије. Сада, након 37 година, екслузивно, Инфо бирач, подсјећа на тај разговор и пожутјели чланак из спортског недјељника „Темпо“. 

-Средином септембра 1984. године био сам на задатку у касарни „Маршал Тито“ у Приштини. На полигону повећа група војника. Међу њима и Драган Стојковић-Пикси, голобради младић, са 19 година. Већ тада је био нова звијезда југословенског фудбала.  Брзо смо ступили у контакт. Радо је прихватио интервју за,  како је тада рекао,  омиљени спортски недјељник „Темпо“. И разговор је спонтано кренуо – прича Лазаревић. 

Комплетан текст из тадашњег ,,Темпа“

Добар дан. Тражимо Драгана Стојковића“….

,,Изволите Пикси је пред вама!“ – тако је изгледао сусрет са младим репрезентативцем Драганом Стојковићем – Пиксијем, који се налази на одслужењу војног рока у Приштини. 

– Већ сам се привикао на војнички начин живота – ,,рапортира“ Стојковић. У почетку сам имао мало потешкоћа са устајањем и спремањем кревета, али сам брзо ,,преболео“ тај проблем. Другови су ме изванредно примили. Највише времена проводим у друштву певача Алена Славице који ми је собни колега. Нађе се времена и за фудбал.

Протеклог месеца, док су трајале 23. летње ОИ наша спортска јавност је – уз све дивљење олимпијским шампионима, који су на прославили у Лос Анђелесу – са посебном пажњом пратила наступе фудбалера ,,плавих“и међу њима овог крхког, али жилавог Нишлије. 

– Кад је требало учинити још један корак, екипа се спотакла – са жаљењем констатује Пикси. Но то не умањује постигнути успех. После фијаска на ЕП у Француској, бронзана медаља дође као мелем на рану.

Даровита полутка олимпијског тима не пропушта да помене одушевљење бројних Американаца који су били на ЗОИ у Сарајеву.

– Био је то један доживљај, прави спортски празник пријатељства и сарадње међу младима – говорили су у контактима са нашим спортистима. Уобичајено америчко ,,ОК“ и у Лос Анђелесу је замијењено је сарајевским ,,Нема проблема“.

Твој фудбалски узор?

Француски репрезентативац Мишел Платини. Велики играч, неухватљив, тешко г је чувати. 

Твоја велика фудбалска љубав била је Црвена Звезда? Мами ли још ,,Маракана“ Пиксија?

– У Радничком сам постао репрезентативац и сигурно остајем веран нишком прволигашу до истека уговора 1987. године.

Кратко дружење са Пиксијем морало је да буде прекинуто. Драган је морао на поподневну наставу. Тренинг је заменио стројевим корацима. Чврстим, снажним, корацима ,,старог борца“.

(текст из Темпа 26.09.1984. године)

Тако је говорио „Пикси“ 1984. године. Од крхког и жилавог дјечака, до мађионичара у копачкама, фудбалске легенде…. Човјек коме се диви фудбалски свијет, стратег који је одвео репрезентацију Србије на највећу смотру фудбала, Свјетско првенство у Катару 2022. године.

– Огроман успјех, урадио је оно у шта вјероватно ама баш нико осим њега није вјеровао. Сада, 37 година касније, свакако да импонује сјећање на овај интервју, који, признајем, заузима посебно мјесто у богатом алманаху новинских текстова које чувам од 1983. године када сам почео да објављујем прве чланке – казује Лазаревић, који је новинарством почео да се бави  још у средњошколским данима сарађујући са локалним медијима Радио Зворником и листом  „Глас са Дрине“. До 1992. године радио је као дописник за тадашње дневне новине   београдску „Борбу“ и сарајевске „Вечерње новине“, које су гајиле различите стилове новинарства.

Подсјећамо, Мишо Лазаревић је један од ријетких новинара са ових простора који је новинарски занат пекао и у војном новинарству.   Наиме, како нам је рекао, након првих мјесеци боравка у Југословенској народној армији и серије текстова из матичне касарне у Приштини, служење војног рока, од фебруара 1984. године,  наставио је,  као војник-новинар,  у Редакцији „Војничке новине“, листу Нишке армијске области, у Нишу.

– Са тек 20 година, сусрео сам се са једним новим изазовом новинарског посла. Војно новинарство је захтијевало сасвим другачији приступ, његовало је тачност, прецизност, али и лијепу писану ријеч, односно топле репортаже и записе са терена, из касарни, са полигона, војних вјежби. Несумњиво најдражи су ми били одласци на граничне карауле, и сусрети са нашим граничарима, који су донаноћно чували своју земљу. За једног младог човјека, који је био на почетку новинарске каријере,  посебан  доживљај  је био кад се нађеш крај камена међаша, тог симбола  неповредивости границе. Посјетио сам скоро 20 граничних караула,  како на Косову и Метохији, на тадашњој југословенско-албанској граници, у планинским масивима изнад Призрена и Ђаковице, прије свега у појасу Проклетија,   до караула на југословенеко-бугарској граници,  изнад Сурдулице, Врања, Димитровграда и Пирота.   И данас, кроз објављене репортаже, које су пожутјеле на новинском папиру, често  оживим успомене на то вријеме и тај период мог живота – закључује Мишо Лазаревић, док заједнички, у компанији „Алумина“, гдје више од три деценије ради у Служби инфомисања, пребирамо по новинским текстовима као посебним и драгим успоменама које су обиљежиле једно вријеме.    

Захваљујемо Мишу Лазаревићу на сарадњи са порталом infobirac.net

infobirac.net  

 

Copyright © 2018-2022 Infobirač. Sva prava zadržana.