Austrijanac Jozef Furst je vazduhoplovni hedonista: on uživa u letovima posebnih, retkih tipova aviona. Pre dve nedelje otišao u Irak, u pokušaju da leti na poslednjem preostalom avionu B747-400 „Irak ervejza“. To je veoma komforni tip aviona na „dva sprata“ i posebno je drag putnicima entuzijastima, ali nevolja je što je takvih aviona sve manje, pa će i iračka aviokompanija da ih uskoro zameni modernijim letelicama. Preko prijatelja uspeo je da kupi kartu na liniji Bagdad-Minsk za 28. juli.

Avion je bio prepun – 384 putnika. Furst nije krio iznenađenje saznanjem da Iračani toliko vole da putuju u Belorusiju i Minsk, a da uopšte nisu specijalni zaljubljenici u ovaj retki model aviona.

Izbeglice kao oružje

Ono čemu je prisustvovao, bila je u stvari nova forma političkog rata u Evropi, samo što su sada oružje – migranti. Naime, beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko organizovao je „vazdušni most“ iz Bagdada do Minska odakle vrlo rado pomaže onima koji žele da se domognu Evropske unije, a posebno mete beloruskog predsednika – baltičke države Litvanije. 

Zbog toga Litvanija, koja je napustila SSSR pre trideset godina, doživljava neviđen priliv migranata sa Bliskog istoka i Afrike u svojoj istoriji. Ovi ljudi prelaze litvansko-belorusku granicu, iskorišćavajući pasivnost i blagonaklonost, ako ne i zvaničnu pomoć sadašnje vlade u Minsku. Uočava se da se broj letova iračkih avio-kompanija iz Bagdada u Minsk povećava. Ljudi takođe beže iz Avganistana, gde talibani preuzimaju vlast. U raspadajućim zemljama arapskog sveta, Belorusija je postala idealni „zlatni most“ ka Evropi.

Minsk ne krije da deluje namerno, priliv migranata posebno je organizovan, a oni služe kao instrument političke odmazde i sredstvo ucene. Pionir na ovom putu bio je turski predsednik Erdogan, koji je priliv izbeglica pretvorio u oružje. I, uopšte, postigao je svoj cilj – Evropa je od 2015. počela da se isplaćuje milijarde zaključivanjem sporazuma sa Ankarom. Ali sam Erdogan nije izazvao niti organizovao talas izbeglica. Turska je za njih bila tranzitna zemlja, poslednja teritorija na ulazu u EU, a tursko rukovodstvo je sedelo „na slavini“ – moglo je da je zavrne ili odvrne, pa su time trgovali. Lukašenko je otišao dalje – on je organizovao i stimulisao ovu krizu. Beloruski predsednik pušta sve više arapskih migranata iz Belorusije u Litvaniju. A iz Litvanije migranti prelaze u Nemačku.

Letonija je pre neki dan proglasila vanredno stanje, a tome se bliži i Litvanija koja je na mnogo snažnijem udaru iz Belorusije. Prema prognozama, ako se postojeća dinamika nastavi, ukupan broj izeglica uskoro bi mogao premašiti veličinu oružanih snaga Litvanije, a tada situacija rizikuje da izmakne kontroli. Zemlja se suočava ili sa humanitarnom krizom ili sa direktnim sukobima sa migrantskom masom.

Lukašenkova osveta

Priliv izbeglica bio je indirektni rezultat politike koju je litvanska vlada vodila prema svom najbližem susedu na istoku – Belorusiji. Nakon što su prošle godine Minsk i drugi beloruski gradovi pokrenuli masovne demonstracije protiv vlade Aleksandra Lukašenka, zvanični Viljnus odlučio je da ne prizna rezultate beloruskih predsedničkih izbora i postao standardni nosilac pritiska Zapada da skine Lukašenka s vlasti. Sada ga Litvanija, kao i sve zapadne zemlje, ne smatra legitimnim predsednikom i ne vodi s njim zvanične pregovore.

EU je optužila beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka da pokušava da iračke migrante koji stižu u Minsk koristi kao oružje protiv EU. Belorusi ih odvode do granice sa Litvanijom gde zatim prelaze u EU; do sada je ušlo oko 10.000 azilanata, od toga skoro polovina iz Iraka. Litvanski ministar inostranih poslova Gabrielius Landsbergis procenjuje da bi do kraja leta u njegovu zemlju moglo da uđe do 20.000 migranata. Za ovu zemlju to je zastrašujuća brojka, imajući u vidu da je prošle godine Litvanija primila samo oko 80 migranata.

Lukašenko kaže da je zemlja pod pritiskom i da pokušava da odgovori „u okviru svojih mogućnosti.“ A one su postale izuzetno neprijatne za susede i EU. Evropska unija je veoma ljuta na Lukašenka, ali je u tome prilično nemoćna.

Zid na granici

Brisel moli Irak da više ne šalje svoje građane u Belorusiju. Baltičke države mole Brisel da brzo izgradi zid na granici sa Belorusijom. Ali Merkelova i Makron, koji su svojevremeno kritikovali Trampa zbog izgradnje takvog zida na granici sa Meksikom, smatraju da ne mogu da izgrade sličan zid u istočnoj Evropi, onako kako Litvanija najavljuje da će to biti duplirani „Berlinski zid“ visine četiri metra.

Merkelova ćuti, ali razume da će u Poljskoj i na Baltiku populističke snage i antiliberalna osećanja sada jačati. A Lukašenko igra Erdoganovu igru. Kako bi zatvorio granicu prema Evropi i obustavio svoj „air lift“, zahteva da se ukinu sankcije Belorusiji. Erdogan, podsetimo se, čini Evropi takvu uslugu za 3 milijarde evra godišnje iz Brisela.

U utorak je bilo znakova da pritisak počinje da deluje. Otkazan je let kompanije „Irak ervejza“ iz Basre za Minsk. Međutim, avion drugog prevoznika, „Flaj Bagdad“, sleteo je u četvrtak u belorusku prestonicu, iako je let zakazan za petak otkazan. „Irak ervejz“ je nedavno povećao svoj broj letova za Belorusiju, dok je „Flaj Bagdad“ prvi put leteo u Minsk u maju.

„Pozdravljamo izveštaje o odluci o otkazivanju ovih letova“, rekao je portparol Evropske komisije u četvrtak, iako nisu potvrdili izveštaje da će „Irak ervejz“ otkazati letove do 15. avgusta.

Zlatni vazdušni most

Ova kriza uveliko se razlikuje od prethodnih u kojima su ljudi morskim putem prelazili u EU. Glavni put do Belorusije je vazdušni. Uprkos naporima EU da smanji saobraćaj i broj letova, Minsk uporno radi na povećanju broja letova koji stižu do zemlje. Sada su se pojavile direktne dnevne linije iz Sulejmanije, Erbila i Basre. Najavljuju se letovi i iz drugih iračkih gradova. Povećan je takođe broj letova za Minsk iz Turske, odakle dolaze novi migranti kojih je u Turskoj oko 3 miliona.

Poslednjih nedelja beloruska avio kompanija „Belavija“ – kojoj je trenutno zabranjen pristup evropskom vazdušnom prostoru nakon što je Minsk u maju preusmerio avion „Rajanera“, duplirala je broj poletanja iz Turske. Dve rute između Minska i Istanbula koje su bile servisirane tri puta nedeljno sada lete svakodnevno. Redovni letovi iz Izmira su obnovljeni, kao i nekoliko redovnih letova iz Antalije – iako su to takođe popularne destinacije za letovanje Belorusa.

Pre nekoliko nedelja, litvanski ministar spoljnih poslova Gabrijelius Landsbergis, unuk oca moderne litvanske državnosti, posetio je Irak, gde je pokušao da ubedi lokalne vlasti da ne puštaju svoje građane u Belorusiju. Motivi su jasni – Litvanija ne želi da razgovara sa susedom i pokušava da reši problem bez njegovog učešća. No, rezultat posete bio je stvarno odbijanje Bagdada da pomogne – rekli su da ne mogu da zabrane Iračanima da se slobodno kreću po svetu. Dakle, sudbina izbegličkog pitanja je u rukama Lukašenka, kojeg Litvanija i Zapad ne priznaju i sa kojim ne žele da reše čak ni najhitnija pitanja za njih.

Poricanje Lukašenkovog legitimiteta postao je čin koji izražava ubeđenje Litvanije i njenih saveznika da su oni, a ne beloruski čvrstorukaš, u pravu.

Prijatelji i komšije Litvanije joj, naravno, pomažu. Estonija i Ukrajina najavile su da će pokloniti nekoliko stotina kilometara bodljikave žice vladi Litvanije radi razmeštanja na granicama. Brisel je poslao nekoliko desetina policajaca. Ali to je tri puta manje od broja izbeglica koje su prešle granicu iz Belorusije tek prošlog petka.

Situacija postaje beznadežna, a u Litvaniji to nisu očekivali – oduvek su verovali da je republika, ušavši u EU i NATO, potpuno neranjiva na posledice svojih spoljnopolitičkih izjava i akcija. Poslednjih godina Viljnus je pretpostavio da ne govori sam u svoje ime, već da predstavlja širu i moćniju zajednicu. Ispostavilo se da to nije slučaj, a agresivna politika prema drugoj državi može da dovede do stvarnih problema. Očigledno, ovo je za litvanske vlasti postalo glavno otkriće ove godine, ako ne i čitave nezavisne istorije.

Razgovori i pregovori

Šarl Mišel, predsednik Evropskog saveta, o ovome je razgovorao sa iračkim premijerom Mustafom al Kadhimijem, dok je visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Žosep Borel razgovarao sa iračkim ministrom inostranih poslova Fuadom Huseinom.

Razgovori sa Iračanima „vođeni su u vrlo konstruktivnom duhu, izražavajući spremnost za saradnju i zajedničko rešavanje situacije“, rekao je portparol Komisije.

U pritisku na Bagdad, Litvaniji su se pridružile Nemačka, Češka, Austrija i druge zemlje, saopštava se u diplomatskim krugovima. Iračka delegacija boravila je prošle nedelje u Litvaniji i posetila je kampove u kojima borave Iračani.

EU je prošlog meseca pretila ograničenjem viza za Iračane kako bi primorala Irak da sarađuje u vraćanju ljudi odbijenih za azil. Evropska komisija je saopštila da „iračke vlasti sarađuju samo u slučaju dobrovoljnog povratka i u vrlo izuzetnim slučajevima (kada su u pitanju državljani Iraka osuđeni za krivično delo) pri prisilnom povratku“ i da „saradnja Iraka sa EU po pitanjima readmisije nije dovoljna i da je potrebno snažnije delovanje.“

Očigledno, izgleda se ide ka tome da će EU morati da pregovara sa „poslednjim diktatorom u Evropi“.

Lukašenko je sa svoje strane naredio da granice prema susednoj Litvaniji treba da budu „hermetički zatvorene“, ali za vraćanje izbeglica iz Litvanije u Belorusiju! Na sastanku sa zvaničnicima odbrane i bezbedbosti, Lukašenko je naredio da zatvore „svaki metar granice“ kako se migranti iz Litvanije ne bi vraćali u Belorusiju. Litvanija je prošle nedelje pokušala da vrati oko 180 migranata u Belorusiju.

Litvanski lideri naglašavaju da je problem zajedničke evropske prirode, da nije proizvod isključivo belorusko-litvanskih odnosa, pa čak tvrde i da dobijaju ozbiljnu podršku EU. Međutim, to sve više liči na pokušaj „čuvanja obraza“ i neku vrstu autohipnoze. Ako se uporedi pažnja koju je Evropa posvetila problemima Grčke ili Italije, kada su one svojevremeno preuzele glavni migracioni udar, razlika je više nego upadljiva.

Naravno, razmera nije ista. U južnoj Evropi radilo se o desecima, a u nekom trenutku i stotinama hiljada ilegalnih imigranata. Ali za Litvaniju i sadašnje brojke su katastrofalne. Osim toga, premijer Šimonte je generalno u pravu kada je rekao da je ovo beloruski odgovor na sankcije cele Evropske unije. Međutim, niko ne udara u alarm u Briselu, Berlinu ili Parizu, a pregovori na srednjem diplomatskom nivou sa Irakom teško da mogu dati bilo šta – Bagdad definitivno nije dorastao ovom za njega beznačajnom problemu, ima dovoljno hitnijih problema u uslovima najavljenog američkog napuštanja zemlje.

Multivektorska diplomatija

I ravnodušnost EU je razumljiva. U Berlinu i Parizu predstoje domaće političke bitke – Merkelova odlazi na jesen, a na proleće će se Makron svim snagama boriti za novi predsednički mandat. London, koji je iz više razloga bio čvrsto uz baltičke zemlje  (i zbog velike dijaspore koja se tamo preselila), sada je van EU. Jug Evrope je zahvaćen ekonomskim problemima. Skandinavija izražava veliku zabrinutost, ali ne pokazuje mnogo aktivnosti. Institucije Evropske unije sada moraju da se nose s toliko različitih kriznih manifestacija, prvenstveno povezanih s tekućom pandemijom.

Verovatno postoji još jedan razlog – svestan ili refleksan. Lukašenko iritira sve evropske vlasti. Događaji u prošloj godini, najverovatnije, onemogućavaju Minsku da napravi novi zaokret ka „multivektorskoj diplomatiji“, a EU – ka fleksibilnosti u odnosu na Belorusiju. Ali zašto se onda ne udara na „Batku“? Zato što se ukupna situacija dramatično promenila. Ni za Evropu, ni za SAD, širenje ka postsovjetskom pravcu nije više prioritet, kao što je to bilo pre pet do sedam godina. U EU, na primer, smatraju da bi, u principu, bilo dobro da se spreči zbližavanje Belorusije sa Rusijom, ali samo ako za to ne treba ulagati nikakve primetne napore, ili još više rizikovati.

U tom kontekstu, aktivizam Vilnjusa, koji je tokom beloruske političke krize sledio svoju liniju, primetno radikalniju od opšteevropske, pa čak i američke, po sebi je nosio opasnost i rizik. Odnosno, ako bi odlučnost Litvanije i Poljske uspela i lider Belorusije pao, to bi na zapadu bilo dobro prihvaćeno i bila bi proglašena pobeda snaga dobra nad silama zla. Ali pošto nije uspelo, neka se entuzijasti sami pozabave posledicama svojih aktivnosti i neka sami snose troškove. Generalno, to je nešto poput dobitne lutrije za Evropsku uniju i rizične kockarske igre za beloruske susede. Migranti u čijem je putu ka EU Lukašenko više nego „voljni saučesnik“, cena su te preterane baltičke revnosti.

Litvanska linija

Litvanija sebe smatra delom snažnog igrača – zajednice tržišnih demokratija na Zapadu – i stoga nikada nije sumnjala u podršku saveznika za svoje poteze.

Međutim, sada države Zapadne Evrope i SAD nisu spremne za odlučne akcije. Maksimum koji se može očekivati narednih dana je novi set sankcija Belorusiji, koji će je ponovo gurnuti u naručje Rusije.

Litvanska linija pune podrške SAD ne nailazi uvek na razumevanje u Parizu ili Berlinu, koji nastoje da vode dijalog sa Rusijom i održe određenu ekonomsku međuzavisnost. Litvanija, zajedno sa Poljskom i baltičkim državama, ima reputaciju „trojanskog konja“ Sjedinjenih Država u Evropskoj uniji. Povlačenjem Britanije iz EU, najmoćnijeg prijatelja Amerike i baltičkih država, vodeće evropske sile sklonije su da svojim mlađim partnerima pokažu moguće posledice punog poverenja u Vašington.

Zbog toga sada zemlje EU ne planiraju odlučne akcije. Štaviše, oni za to i nemaju takvu priliku. Rusija za sada nema nameru da razgovara o bilo čemu sa Evropom, osim o hitnim ekonomskim pitanjima, a u slučaju Belorusije zemlje EU ionako nisu pokazale veliku aktivnost. U Parizu i Berlinu su shvatili da je ova zemlja veoma važna za Rusiju i napustili su pokušaje da se umešaju u unutrašnju situaciju kako očekuju njihovi mali partneri u istočnoj Evropi i baltičkim državama.

Izgleda, stoga, da za sada Lukašenko dobija svoju bitku sa Evropskom unijom. A ako Evropska unija ne pronađe efikasan način suprotstavljanja, ili još više, ako ne učini ustupke, metoda ciljanog migrantskog udara biće ocenjena kao uspešna, a to znači da će ući u politički arsenal drugih potencijalno zainteresovanih zemalja.