Superliga je bila pokušaj spasavanja fudbala

FUDBAL

Superliga je bila pokušaj spasavanja fudbala

 

Superliga je bila pokušaj da se sa dodatnim kvalitetom i neizvesnošću zadrži i poveća interesovanje za fudbal, pošto su veliki klubovi shvatili da su postali dosadni u nacionalnim ligama gde pobeđuju uvek jedni te isti, prenosi RTS tekst koji potpisuje Franko Belmonte.

Bila bi i jedini evropski sportski televizijski proizvod koji je mogao da parira u planetarnim razmerama američkim sportovima i da omogući fudbalu na Starom kontinentu da prebrodi krizu produbljenu pandemijom.

Čitajući i slušajući izjave čelnika krovnih fudbalskih organizacija, dela fudbalera, trenera i novinara protiv osnivanja Superlige, sama po sebi vam se nametne opaska Tomasa Mora: „Kada bi poštenje bilo profitabilno svi bi bili pošteni”. Propast Superlige je bila, na neki način, i potvrda da je san o Sjedinjenim Evropskim Državama utopija: ako ne mogu da se dogovore da organizuju i prihvate jednu evropsku Superligu kako će moći da se dogovore da naprave evropsku „super državu”?

Vaš Shooter!

Dirljivo je kada čelnici FIFA i UEFA pričaju o vrednostima, principima, pravdi, meritokratiji, solidarnosti, kao da je ceo svet zahvatila kolektivna amnezija pa su svi zaboravili skandale, korupcionaške afere, prevare, zloupotrebe položaja, preprodaje promotivnih i gratis ulaznica za mečeve u organizaciji FIFA i UEFA, kupljena prava organizacije evropskih šampionata i mundijala.

Moral u fudbalu

Filipike Aleksandra Čeferina i Đanija Infantina o uzvišenim načelima UEFA i FIFA bile bi za pohvalu da nije bilo Mundijala u Argentini 1978. godine i pokloničkog ponašanja čelnika FIFA prema vojnoj hunti diktatora Videle koja je odgovorna za smrt 30.000 ljudi. To je ista ona UEFA koja nije imala pijeteta i takta da odloži utakmice Lige šampiona 11. septembra 2001. godine. To su iste one organizacije koje nisu kaznile nijednom ozbiljno Tursku, kada su njeni navijači zviždali i uzvikivali „Alah je veliki” tokom minuta ćutanja za žrtve terorističkih napada. Nije kažnjena ni Saudijska Arabija čiji su igrači izvrgli ruglu odavanje pošte žrtvama terorističkog napada u Londonu 2017. godine pred prijateljski meč sa Australijom. 

Ljubitelji fudbala sa boljom memorijom nisu zaboravili slučaj korupcije oko dodele organizacije Evropskog prvenstva 2012. godine Poljskoj i Ukrajini. Najveći svetski dnevnici su dokumentovali brojnim dokazima kako je Katar uz pomoć čelnika FIFA i drugih federacija „kupio”  organizaciju Mundijala 2022. godine. Da li je neko bio kažnjen, da li se neko izvinio, da li je neko pretpreo bilo kakvu sankciju? 

Kada Đani Infantino preti izbacivanjem najvećih evropskih klubova zbog želje da naprave Superligu, postavlja se pitanje zašto nije tako hrabar, tako pošten, tako pravičan,  tako human pa da oduzme organizaciju Mundijala Dohi? Koliko ljudi treba da pogine ili umre u nehumanim uslovima na gradilištima stadiona i pratećih objekata za Svetsko prvenstvo u Kataru da bi FIFA reagovala?  

Kako se FIFA i UEFA brinu o zdravlju fudbalera videli smo tokom pandemije kada nisu hteli da izbrišu iz kalendara nepotrebna takmičenja i beskorisne prijateljske utakmice reprezentacija i da modifikuju kvalifikacije za Mundijal koji se igra kad mu vreme nije, usred zime, usred sezone, pretvarajući u sledećoj sezoni sve nacionalne šampionate u neregularna takmičenja. 

Hoće li neko otvoriti  priču o finansijskom fer pleju UEFA i tretmanu koje su imali pojedini klubovi sa bogatim vlasnicima iz zemalja u kojima je korupcija svakodnevna i normalna pojava? Da li je normalno da u 21. veku nismo dalje odmakli od Orvelove Životinjske farme i slogana da su sve životinje jednake samo su neke jednakije?

Kome navijači da se žale

Da li je UEFA ili Superliga svela nekada slavne klubove iz malih zemalja na fudbalske pepeljuge? Zašto nam tako veliki romantičari i fudbalski zanesenjaci, kao Čeferin i Infantino, ne objasne kako to da su nekada Seltik iz Škotske, Crvena Zvezda iz Srbije, Steaua iz Rumunije mogli da osvoje Kup šampiona a sada ulazak u grupnu fazu slave kao da su osvojili Ligu šampiona i smatraju odličnim dostignućem svaki rezultat koji se ne pretvori u goleadu na vlastitu štetu? 

Predsednici FS Italije, FS Španije ili FS Engleske nisu imali ništa protiv kada su zahvaljujući novcu, a ne lepotama Madrida, Barselone, Milana, Mančestera i Londona, i meritokratiji, pustošili Brazil, Argentinu, zemlje bivše Jugoslavije, Afriku, istočnu Evropu i Skandinaviju, odvodeći sve najbolje igrače? 

Kome navijači u Srbiji i u još 40 zemalja Starog kontinenta da se žale što ne mogu da vide nijednog igrača njihove reprezentacije u domaćoj ligi, a pritom retko ko od njih nastupa u Realu, Barseloni, Interu, Liverpulu, Bajernu ili Sitiju, već u timovima koji se bore za opstanak ili u najboljem slučaju za Evropu u ligama „petice”?

Predsednik Čeferin bi trebalo da objasni kakva je to meritokratija po kojoj četvrtoplasirani tim u Premijer ligi, Primeri, Seriji A i Bundesligi ima direktan prolaz u grupnu fazu Lige šampiona i posledično osiguranih 40 miliona evra, a šampioni 40 evropskih država moraju da igraju kvalifikacije za preostala četiri mesta u Ligi šampiona?

Motivi ćutanja 

Motivi zbog čega nacionalni fudbalski savezi ćute i pristaju na inferiorni položaj  u okviru UEFA i FIFA prilično su evidentni: zavise od novca koje im daju dve krovne organizacije. Velika većina budžeta fudbalskih saveza na Starom kontinentu se puni,  čak i do 80 odsto, prilivom novca koji stiže iz UEFA. Glavni prihodi „evropske kuće fudbala” dolaze od organizacije Lige šampiona, Lige Evrope i evropskih prvenstava. Jedan od motiva zašto su se veliki španski, italijanski i engleski klubovi pobunili je spoznaja da u sedištu UEFA u Nionu ostaje godišnje 800 miliona evra od Lige šampiona i Lige Evrope. Reč je o novcu od televizijskih prava koji nikada ne bi bio zarađen da nije Reala, Barse, Milana, Intera, Juvea, Bajerna i top engleskih klubova.

 

Zahvaljujući toj ogromnoj sumi novca, a njoj treba dodati i značajan deo koji dolazi od sponzorskih ugovora i prodaje televizijskih prava za šampionate Evrope, UEFA drži praktično u šaci fudbalske nacionalne federacije koje moraju slepo da slušaju Nion. Slična priča važi i za FIFA koja preko novca od mundijala predstavlja drugi prsten kontrole nad nacionalnim fudbalskim savezima koji želi da ojača organizacijom svetskog prvenstva za klubove koja nikog ne interesuje.  

Populizam na delu

Prethodnih dana smo bili i svedoci zašto populizam tako buja u Evropi i ima veliki uspeh u brojnim državama Starog kontinenta, kao i zašto će Evropa ostati „sluškinja” SAD, nesposobna da izađe iz senke velikog mlađeg brata sa druge strane Atlantika. 

Boris Džonson je posebna priča. Premijer Velike Britanije prati fudbal kao Italijani ragbi, a o fudbalskim navijačima ima, više manje, isto mišljenje kao Margaret Tačer o rudarima. Bo-Džo pritisnut posledicama Bregzita i sve zapaljivijom situacijom u Severnoj Irskoj kao posledicom izlaska Velike Britanije iz EU, dočekao je priču o Superligi kao savršenu priliku da ujedini naciju, čitaj Engleze, oko sebe i da skrene pažnju sa gorućih pitanja.

Direktor Bajerna Karl Hajnc Rumenige u brzini da pokaže kako je njegov Bajern na pravoj strani istorije i da podvuče ispravnu odluku svog kluba, zaboravio je da je KK Bajern, koji je deo sportskog društva Bajern, učesnik Evrolige, takmičenja koje su klubovi organizovali i sproveli uprkos protivljenju FIBA i nacionalnih košarkaških saveza.

Šta reći o prvom čoveku PSŽ-a Naseru El Kalaifiju koji maše barjakom jednakosti i sloganom da je fudbal sport za sve, posle svih skandala oko finansiranja kluba na čijem je čelu. PSŽ je kršio godinama pravila finansijskog fer pleja UEFA uz pomoć sponzorskih ugovora sa kompanijama koje su u vlasništu iste familije koja poseduje pariski klub. Dovoljno je podsetiti da je PSŽ platio dvojicu fubalera, Mbapea i Nejmara, 400 miliona evra, dok prema podacima koje je objavio Ekip, svih 11 najplaćenijih fudbalera u Francuskoj nose dres PSŽ-a. I gde je tu etika ili meritokratija?

U širenju nekompletnih vesti ili u iskrivljenom predstavljanju Superlige uzeli su učešća i najčitaniji sportski dnevnici u Evropi. Od britanskih tabloida to se i očekivalo, nije Bregzit došao slučajno. Međutim, vrlo je indikativno da su se dva lista koja organizuju dve najvažnije biciklističke trke po pozivu usprotivili Superligi predstavljajući je kao zatvoreno takmičenje.

euro

Upotreba medija

Posle kampanje protiv Superlige i zalaganja za meritokratiju direktori francuskog Ekipa i italijanske Gazete delo Sport trebalo bi da objasne zašto oni diskriminšu hiljade i hiljade biciklista i na stotine klubova jer se na Tur de Fans i Điro d'Italija ne stiže po zaslugama već po pozivu. 

Čitaoci italijanske štampe i konzumenti drugih medija, televizija i portala, na osnovu izveštaja, komentara i poruka, od političara do fudbalera, ubeđeni su da bi Milan, Inter i Juve napustili Seriju A i da bi igrali samo Superligu, a u najboljem slučaju slali bi B-tim da igra nacionalno prvenstvo. Takođe su uvereni da je Superliga zatvoren sistem takmičenja u kome niko drugi ne bi imao pristup sem osnivača. Naravno, ništa od toga nije bilo tačno, ali sada je kasno objašnjavati da bi sve ostalo isto za nacionalne šampionate. Svi bi bili na dobitku osim birokrata u UEFA koji bi ostali bez novca od Lige šampiona na koje veruju da imaju božansko pravo i monopol. 

Bilo je prosto dirljivo čitati i slušati srceparajuće traktate o fudbalu kao viteškom sportu, gde David može da pobedi Golijata, kako svi treba da imaju šansu, da je meritokratija „sveta krava” sporta. Biti romantičar je vrlina, ali biti neznalica je krivica. O kakvom viteštvu mi pričamo kada Ronaldo ima veću platu nego svi igrači zajedno u osam klubova Serije A. O čemu pričamo ako pretplatničke televizije emituju utakmice pet najjačih evropskih liga, od petka uveče do ponedeljka uveče, gušeći ne samo sve druge sportove, već i sve druge fudbalske lige?  

Tehnički pregled – vaš „Euro petrol oil“!

Pre 20 godina, primera radi, Gazeta delo Sport je odvajala malo više od trećine strana za fudbal, dok je dve trećine stranica bilo posvećeno drugim sportovima. Danas, dve trećine stranica je posvećeno fudbalu, košarka ima jednu stranicu, često prepolovljenu reklamom, odbojka za rezultate dobije stranu ponedeljkom, a drugih sportova nema ni u tragovima, osim kada su u toku Olimpijske igre ili svetska prvenstva. 

Indikativan je stav Tutosporta, novina koja svaki dan objavljuje između 10 i 12 strana o Juventusu, dve o Interu, dve o Milanu i dve o Torinu (budući da joj je centrala u prestonici Pijemonta) i gotovo nikada ne piše o klubovima s juga, obrušila se na Superligu zalažući se da i Benevento i Krotone imaju šansu da igraju sa velikim klubovima, mašući zastavom sporta, jednakih šansi, meritokratije. Bilo bi za pohvalu da Tutosport pre par nedelja, kad je isti taj Benevento pobedio Juventus u Torinu 1-0, nije posvetio čitavu prvu stranu porazu Stare dame a ne pobedi Beneventa. Na unutrašnjih stranama, posle deset stranica žalopojki i kritika na račun Juvea, odvojili  su pola strane za izjave trenera Pipa Inzagija, bivšeg igrača Juvea. 

Sve sporednija stvar na svetu

Gušenje Superlige u njenom nastajanju imaće smisla ako posle velike pobede UEFA i posledičnog prosvetljenja fudbalera i trenera koji su otkrili etiku i solidarnost bude uveden tzv. „salary cap”, ako budu smanjene cene ulaznica za utakmice (kad se stadioni otvore) i cene televizijskih pretplata na fudbalske pakete; ako UEFA i FIFA eliminišu bespotrebne i štetne utakmice nacionalnih selekcija; ako se uvedu izbalansiranije raspodele finansijskog kolača između klubova i nacionalnih saveza; ako se zabrani uzimanje provizija za transfere fudbalera; i ako se otkaže Mundijal u Kataru. Ako se to ne dogodi, džaba ste krečili. 

Superliga je bila pokušaj da se sa dodatnim kvalitetom i neizvesnošću zadrži i poveća interesovanje za fudbal, pošto su veliki klubovi shvatili da su postali dosadni u nacionalnim ligama gde pobeđuju uvek jedni te isti. Bila bi i jedini evropski sportski televizijski proizvod koji je mogao da parira u planetarnim razmerama američkim sportovima i da omogući fudbalu na Starom kontinentu da prebrodi krizu produbljenu pandemijom. 

Fudbal umire zajedno sa generacijama X i Y. Tzv. milenijalci su nezainteresovani ili površno prate „najvažniju sporednu stvar na svetu”. Gotovo polovina muške populacije između 16 i 25 godina ne prati fudbal a među onima koji gledaju utakmice tek svaki treći je pred televizorom od prvog do devedesetog minuta, dok ostali preferiraju „highlights”. U pomenutoj generaciji imamo više igrača PES-a nego gledalaca fudbalskih utakmica. Ako se nešto ne promeni, i to drastično, fudbal je osuđen da bude sve sporednija stvar. 

(Izvor: rts.rs)