Како је настао мурал „На ручку код Станка Николића“ и шта би требао да буде наредни корак?

Једном приликом сам у необавезном разговору у Туристичкој организацији града Зворника, споменуо онако узгредно да би било добро да се на подзиди у близини куће Станка Николића ослика мурал који би дочарао ручак код Станка Николића на коме je приликом своје посјете Зворнику 4. VII 1919. године био регент Александар Карађорђевић. Тај ручак ми није био занимљив само због приче да су на том ручку угледни Зворничани убиједили будућег краља да им направи мост, него и због податка из тадашње штампе, да су на њему поред домаћина Станка Николића и регента као главног госта, присуствоали и градски начелник Ђорђов Видаковић, православни парох, жупник и мудерис.

Прошло је неко вријеме од тог нашег разговора, а ја сам на његов садржај готово и заборавио. Међутим, нису заборавили у Турстичкој организацији. На моју радост, обавијестили су ме да желе да реализују тај пројекат и да им је потребна помоћ. За извођача радова предложио сам Дејана Видаковића, не због тога што сам с њим већ сарађивао и ангажовао га за израду мурала са ликом Светог Саве на згради основне школе, већ зато што сам био свјестан да немамо слику са тог догађаја да је напросто пројектујемо у мурал, што значи да ће нам требати знатно више креативности и сликарског умијећа у односу на обичан мурал. И неће бити нимало лако.

Први изазов и мени самом приликом осмишљавања концепта мурала био је, како прилагодити неправилан облик позиде самом муралу. Нисам могао да прихватим ми лијеви и десни крајеви позиде због свог облика остану празни. Дошао сам ипак на идеју како то да ријешим. Наиме, пошто се тај ручак веже за одлуку о прављењу моста, одлучио сам да са мање, десне стране буде приказан дрвени мост, кога је својевремено носила Дрина, а да са лијеве, дуже и оштрије стране буде приказан жељезни мост који одолијева времену. У средини је остао простор да се прикаже ручак код Станка Николића. Концепт је тиме био заокружен.

Кад сам већ осмислио грубу композицију мурала састао сам се са Дејаном. Захваљујући таленту који несумњиво посједује, Дејан је већ за столом, док смо сједили у кафеу, скицирао структуру будућег мурала. Међутим, то није било све. Најтеже тек долази. Ваљало је осмислити карактере ликова, њихов положај и динамику слике. Поново смо се видјели и договорили се и око тог сегмента. Остали су детаљи сама лица, одијела. Како приказати будућег краља? Коју слику узети за основу? Како приказати остале ликове? Овај дио посла је био готово истраживачки. У Зворничком споменару Зорана Ивановића нашао сам портрет регента Александра, успомену на његов боравак у Зворнику. Ту сам нашао и слике Станка Николића и Ђорђе Видаковића, те слику проте Драгомира Остојића. Колега Осман ми је уз сагласност потомака послао слику мудериса Шакира Коркута, те помогао око визуелизације мудериса. Тиме су биле ријешене све препреке које су нам у том садржинском смислу стварале проблеме. Оставили смо мурал умјетнику. Умјетник је мурал оставио граду. Хвала му и у моје име! Хвала и Туристичкој организацији града Зворника што је имала слуха да реализује овакве идеје.

Напосљетку, шта треба да буде наредни корак? Када смо негдје баш у ово вријеме прије три године били у музеју Југославије у Београду, истражујући грађу која се тиче зворничке трговачке и грађанске школе, у једном од извјештаја наишли смо на податак да се школа налази у Николићевој улици. То могу да потврде и моје колеге, Зоран Куљић и Драган Радовановић, они су то, такође, имали прилику да виде. Дакле, данашња улица Браће Обрадовића, прије Другог свјетског рата је била Николићева улица. У њој се и данас налази кућа Станка Николића – зграда старог сједишта Митрополије у Зворнику. Наредни корак је да се овој улици врати њен назив и да опет буде Николићева улица.

(Пише: Станислав Томић)