Неправедан систем: Опорезујемо раднике, а богатима пуштамо да извлаче милионе без пореза

 

Пореска политика у Републици Српској постала је дугорочно неодржива јер највећи терет пребацује на раднике и лична примања, док истовремено омогућава најбогатијима да новац из предузећа извлаче у кешу, без адекватног опорезивања, пише Српскаинфо.

На то упозорава економиста Александар Чавић који објашњава да би само просто повећање пореза на добит, који сада износи 10%, могло смањити привлачност за инвеститоре, али да се изостанком опорезивања дивиденде и непостојањем пореских разреда прави огромна штета систему.

– Сама таква мјера могла би да доведе до тога да ми, као ионако неатрактиван простор за улагања, постанемо још мање атрактивни. С друге стране, код нас практично због недостатка мјера у једној области, конкретно се мисли на чињеницу да ниске стопе порез на добит служе као основ за пореску евазију на подручју личних доходака, јер се подиже добит и исплаћује радницима у ковертама, чиме се наноси штета – објашњава Чавић.

Кључни проблем нашег система је то што се све компаније посматрају једнако, без обзира на њихову економску снагу. Док развијене земље примјењују прогресивне стопе, у Републици Српској не постоје порески разреди, па мали предузетници и гиганти са милионским зарадама плаћају потпуно исти проценат пореза. Чавић наглашава да је недопустиво да се примјењује једна општа стопа јер то директно оптерећује радничку класу.

 – Било би површно да се генерално стопа примјењује, јер је она дугорочно фискално неодржива. У том случају, и она фирма која оствари добит од 10 или 15 хиљада КМ и она која оствари 100 милиона КМ плаћају порез по истој стопи. Генерално, на тај начин највећи терет плаћају лични дохоци, из разлога што они имају стопе доприноса и пореза на доходак. У комбинацији та два фактора, оптерећење радника далеко премашује опорезивање богатства – истиче Чавић.

Како би се овај проблем ријешио без угрожавања инвестиционог амбијента, Чавић предлаже раздвајање новца који се поново улаже у ширење пословања од новца који власници извлаче за личне потребе. На тај начин би се стимулисао стварни привредни раст, а опорезовао само онај капитал који напушта фирму.

– Склон сам томе да се направи разлика када је у питању реинвестирање, да остане иста стопа за реинвестирану добит, а да се, ако се буде ишло на повећање пореске стопе на добит и увођење пореза на исплату дивиденде, размишља о томе да постоје порески разреди. У том смислу не би дошло до одлива капитала са ових простора, а људи би били мотивисани да инвестирају овдје, јер би плаћали мање пореске стопе на добит и дивиденду ако новац улажу у пословање – наводи он.

Говорећи о томе зашто је у Републици Српској тешко покренути озбиљну реформу пореског система, Чавић истиче да се јавна расправа на ову тему води под утицајем моћних интересних група, умјесто у корист општег друштвеног интереса.

– Проблем је када се покрене та расправа зато што су учесници лично заинтересовани. Не посматрају цјелокупну слику, него се практично слијепо воде властитим интересом. То онда није допринос друштвеном дијалогу и балансирању, већ дођете у позицију да неко ко има моћ и контролу над финансијским токовима и медијима практично генерише ток расправе – објашњава Чавић.

Да је однос према најбогатијима у свијету потпуно другачији показује и примјер из САД-а. Док се у Републици Српској најбогатији провлаче са минималним опорезивањем и избјегавају обавезе, у Америци врхунски спортисти и бизнисмени на своја висока примања плаћају енормне износе држави. Најбољи примјер за то је кошаркаш Никола Јокић, који би сљедећег љета требало да потпише историјски уговор са Денвером од чак 359,5 милиона долара, али ће по основу пореза држави дати готово половину тог износа, око 50 одсто.

У Републици Српској, с друге стране, изостанак пореза на дивиденду и ниска стопа пореза на добит праве потпуну диспропорцију, па се најбогатији додатно богате док радничка класа сноси терет.

Чавић наводи да новац који се извуче без пореза најчешће не завршава у новим производним погонима или отварању радних мјеста, већ се износи ван граница или улаже у некретнине.

– То није једини мотив због чега људи настоје да одрже неопорезовану добит и исплаћују дивиденду. Просто, људи износе новац, купују некретнине по бијелом свијету зато што нису дисциплиновани да то учине овдје – каже Чавић.

Правећи паралелу са глобалним трендовима, Чавић указује на примјере из западне Европе, попут Велике Британије, гдје се у стручној јавности води жестока расправа о томе како неконтролисани и неопорезовани капитал најбогатијих директно угрожава егзистенцију средње класе.

– Узрок томе је у чињеници да су најбогатији једнако или мање опорезовани у односу на радника који својим радом ствара зараду. Онај који има огроман капитал остварује пасивне приходе у стотинама милиона и купује некретнине, јер је на тај начин најлакше извршити трансфер богатства. То додатно подиже цијене некретнина и чини их недоступним сљедећим генерацијама – наводи Чавић.

Сличан сценарио, гдје капитал наталожен без адекватног пореза умјесто у привреду одлази у зидове и стамбене квадрате, већ увелико гледамо и на нашим просторима. Због специфичне ситуације у банкарском сектору, богати појединци немају интерес да новац држе на рачунима, па масовном куповином станова вјештачки гурају цијене у небеса.

– Управо због тога код нас најбогатији, из разлога што им банке дају негативну каматну стопу на велике депозите, максимално гурају новац у некретнине. Тиме стварају притисак на страни тражње, доводе до раста цијена и стамбено питање чине практично нерјешивим за младе брачне парове и радничку класу – додао је Чавић.

(Извор: Српскаинфо)