Шта смо то урадили од школе? Посланик Зага Граховац о случају вршњачког насиља у Мркоњић Граду

Народни посланик Зага Граховац описала је из свог угла случај вршњачког насиља у Мркоњић Граду те ушла у срж проблема са школством уопште и навела шта је потребно да се ови проблеми у друштву превазиђу.

ШТА СМО ТО УРАДИЛИ ОД ШКОЛЕ?

Учионицу претворили у бирократски лавиринт у којем се дијете изгубило.
Случај у Мркоњић Граду још једном нас суочава са болном истином о нашем школском систему. Данас имамо протоколе, правилнике, тимове, савјетнике, стручне сараднике, планове превенције, обуке, рефералне механизме и надзоре – читаву машинерију која се покреће тек када проблем већ ескалира. Све је урађено „по процедури“, али је суштина изгубљена: дијете не зна коме да се повјери, а наставник више нема моћ да га заштити.
И поред свих тих механизама који су нам на располагању, промичу нам ствари које раније нису могле проћи поред ока једног наставника или разредника.
Јер некада је све било другачије.
Учионица је била простор повјерења.
Било је нормално да питамо:
„Што си то ти, Милане (Боки, Ацо), данас нерасположен?“
И одговор бисмо добили одмах. Ако дијете и не би рекло, шапнуо би неко из разреда. Примјећивали смо све: ко се ошишао, ко има нову мајицу, ко је блијед, а ко није научио.
То није било зато што смо били некакви чаробњаци, него зато што је систем почивао на наставнику – на његовој одговорности, ауторитету, карактеру и блискости са дјецом.
Исто је било и међу колегама.
Када би колега хтио нешто да каже, обраћао би се као да говори о нашој рођеној дјеци:
„Онај твој је данас урадио ово… она твоја мала ми дјелује болесна, иди види шта јој је.“
Били смо тим.
Били смо ред, ауторитет, сигурност и подршка.
А када би се догодио проблем, неправда или насиље, нисмо тражили члан правилника нити звали министарство да нам „објасни поступак“. Није нас било брига за правилник.
Проблем се рјешавао одмах, на лицу мјеста – строго и праведно – тако да дијете зна шта смије, а шта неће бити толерисано у школи.
Нисмо кривили систем, јер ми смо били систем.
Наставник је био центар школе: први који види, први који реагује, особа којој дијете вјерује.
Наставници су се међусобно подржавали, а родитељи нису бранили дијете које је криво нити су мимо нас „трчали код директора“.
Данас је то нестало.
Наставник је гурнут на маргине система који је требао на њему почивати. Дјеца осјећају да „наставник ништа не одлучује“, да не може да их заштити, да су му руке везане правилницима, протоколима и папирима које нико не чита.
А кад дијете осјети да је наставник немоћан – оно ћути. И трпи.
И то изгубљено повјерење највећа је трагедија савременог школства.
А нисмо до овога дошли одједном.
Почело је давно – онда када смо мало по мало смањивали вриједност школе, рушили ауторитет наставнику, бирократизовали сваку одлуку, потцјењивали просвјету и удаљавали дјецу од оних којима је најприродније да вјерују.
И зато данас живимо посљедице једне једноставне и брутално истините реченице:
Ако желиш да уништиш једну нацију – уништи јој образовање.
Ми смо то радили полако, тихо, годинама. Систематски.
И сада смо дошли до тренутка у којем се сви питамо: Како је ово могуће?
А одговор је болан: створили смо систем у којем дијете више нико не види на вријеме.
Зато морамо вратити ауторитет наставнику:
не ауторитет силе, него ауторитет повјерења, стручности, присутности и одговорности.
Морамо га поново поставити тамо гдје припада: у саму срж школе, да поново буде ослонац дјетету, а не посљедња карика у бирократском ланцу.
Све док се наставнику не врати достојанство, узалуд нам сви протоколи и правилници.
Јер ниједан протокол, комисија нити реферални механизам не може замијенити оно што наставник види једним погледом и осјети једним разговором.
Школа није зграда. Школа је однос.
И док смо имали наставника као систем – имали смо и дјецу која су знала да никада нису сама.

(Извор: ФБ Зага Граховац)