Зашто у БиХ нема класне борбе: Радници ћуте, трпе и одлазе, власници капитала се богате, а политичари играју рата

 

Ни за 1. мај, Међународни празник рада, социјалне и класне теме нису биле у фокусу јавности у БиХ, иако је јаз између осиромашених и потлачених радника и све богатијих послодаваца и политичке елите, израженији него икад, пише Српскаинфо.

Иако је година избора, класна борба није главна тема ниједне политичке странке, па чак ни оних које се декларишу као љевичарске.

Да класне борбе у БиХ нема и да ова тема готово да не постоји у програмима политичких партија, сагласна је и политичка аналитичарка Тања Топић.

 – Овдашњи политичари су раскрстили са марксизмом, односно социјализмом, а дјеловање свели у етнонационалне оквире – каже Топићева.
У тим оквирима, додаје додаје она, радничка класа је ишчезла, а у успону је богат и привилегован слој “патриота”, чиме је оштрица дјеловања радника отупљена.

Сиромашни не смију ни питати зашто су сиромашни

 – Сиромашном слоју грађана није дозвољено ни да постављају питања економске подређености и лошег положаја у условима кад се бране нације и виши интерес се ставља на пиједестал суровог богаћења малог слоја привилегованих бранилаца домовине – закључује Тања Топић.

Да је јаз између богатих и сиромашних све дубљи, свједоче и статистике.

“Бинго” је највећи послодавац у БиХ, али и компанија која је прошле године остварила добит од, за наше прилике невјероватних, 158,3 милиона марака. Рачуница показује да је власник овог ланца трговина и фабрика зарадио више него 8.108 радника “Бинга”, запослених у оба ентитета.

Мада у “Бингу” многи раде за плату тек нешто већу од минималца, синдикалци тврде да је ова компанија “добар послодавац”, јер се плате исплаћују у складу са законом, а синдикално организовање није забрањено, као у многим другим предузећима.

– У “Бингу” у Федерацији БиХ имамао укупно 1.022 чланова синдиката и очекујемо да се тај број повећа. Плате постепено расту и имамо јако добар социјални дијалог, тако да је “Бинго” један од свијетлих примјера међу послодавцима у БиХ – каже Мерсиха Ферхатовић Бешировић, предсједница Синдиката трговине БиХ.

Сличан је став и надлежног гранског синдиката у Републици Српској, бар кад је “Бинго” у питању.

О наводној повезаности власника “Бинга” и челника СДА, само се шушка, али познаваоци прилика тврде да нико не би могао тако добро развијати безнис без подршке из сјене.

Послодавци згрћу милионе

“Бинго” није једини, нити је овај антагонизам између радника и послодаваца од јуче.

Горан Савановић, предсједник Синдиката трговине, туризма, угоститељства и услужних дјелатности РС, уочи Првог маја је поручио да послодавци у трговачкој бранши “живе као бубрег у лоју”.

-Лани су трговачке фирме у Српској имале добит већу од 800 милиона КМ, што је за 62 милиона више него 2022. године. И још се жале да им је лоше! Мораће нешто од те добити да подијеле са запосленима, иначе ће остати без радника – рекао је Савановић.

Нису ни трговци једини. Чак и у фабрикама обуће, које се баве лон пословима, дакле продајом јефтиног рада, има послодаваца милионера.

– Ти послодавци су прошле године имали добити и до 8,5 милиона КМ – истакао је потпредсједник Савеза синдиката РС Данко Ружичић.

Савез синдиката РС је још пре двије године упозорио да су чак 402 предузећа у Републици Српској у 2021. години, дакле у вријеме ковид кризе, остварила добит већу од милион марака.

Међу профитерима милионерима су били и послодавци који су се још тада жестоко противили повећању минималца за 100 КМ.

Тако су захваљујући Савезу синдиката РС профити послодаваца, који су до тада били табу, први пут постали тема јавне расправе.

Јахте, виле и гладни радници

Ипак, када су у питању токови капитала, много тога је и данас обавијено велом тајне. Тек повремено на порталима и телевизијама освану слике вила и јахти појединих тајкуна и са њима повезаних високопозиционираних политичара.

Многи се још сјећају трагикомичне приче високопозиционираног политичара из СНСД, Николе Шпирића, који је 2017. рекао да је стан у Бечу купио од “продаје својих књига”, а остало богатство стекао узгојем кромпира у родном Дрвару.

Али, иако су социјалне и класне напетости једини реални антагонизми у БиХ, политичари се труде да у први план ставе етничке тензије, које су често исфабриковане.

У међувремену, радници чак ни од просјечне плате у БиХ, а камоли од минималца, не могу да купе ни довољно хране за своје породице, а камоли да плате рачуне и подижу и школују децу.

Тако је просјечна нето плата у РС у марту, према подацима Републичког завода за статистику, износила 1.394 КМ и номинално је била већа за 0,1 одсто, а реално мања за 0,3 одсто у односу на претходни мјесец.

Синдикална потрошачка корпа за исти мјесец у Српској је коштала 2.606 КМ, а само за храну је ваљало издвојити 1. 182 КМ. Статистика на нивоу БиХ је још грђа, јер су трошкови хране већи од просјечне плате.

Када се узме у обзир ова рачуница, и томе се дода друштвена и политичка неизвјесност, корупција и безакоње, логично је да радници бјеже из БиХ главом без обзира. Али, и у печалби их стигну проблеми креирани “код куће”.

У печалби чисте туђе клозете

Како то изгледа у стварном животу, свједочи искуство младе Бањалучанке, која се у потрази за пристојном платом и достојанственим животом, преселила у Словенију и тамо се запослила у једном сервису за чишћење, иако има диплому више школе.

Већина њених колегиница на послу су, као и она, дошле из БиХ.

Наша саговорница прича како је у малом колективу, пред првомајске празнике, завладала права паника.

– Многе колегинице, махом Бошњакиње, нису смјеле да за празнике оду кући у БиХ, јер су се плашиле да ће 2. маја избити рат. Кад сам их питала шта ће се то десити 2. маја, нису знале да кажу, само су рекле да им од куће јављају да ће “заратити Срби и Бошњаци” – прича ова Бањалучанка.

Тек касније је схватила да је страх завладао због најављеног, па одложеног, гласања о резолуцији о Сребреници у Уједињеним нацијама.

– То се гласање није ни десило, али страх је остао. У том страху нико није “стигао” да се запита зашто смо ми, у ствари, напустили своју земљу да бисмо и овде чистили туђе клозете и радили друге тешке и слабо плаћене послове, на којима ипак зарађујемо дупло више него у БиХ – каже наша саговорница.

 

 

РАНКА МИШИЋ: СТРАХ УБИЈА РАДНИЧКУ СОЛИДАРНОСТ

Радничка класа је запала у апатију, јер се деценијама у нашем друштву убија социјална емпатија и радничка солидарност, сматра предсједница Савеза синдиката РС, Ранка Мишић.

– Сиромашни смо, али смо и део глобализованог друштва у којем су људи робови капитала, а капиталисти власници живота и смрти. Сјетите се само колико људи у Републици Српској није могло мирно спавати, када су послодавци запријетили да ће због повећања минималца услиједити 20.000 отказа – каже Мишићева.

Сведоци смо, каже она, да послодавци увијек подржавају једни друге, а радници нису тако јединствени.

– Морамо подржавати једни друге и кад протестујемо и кад штрајкујемо и кад преговарамо. И морамо послодавце и власт стално упозоравати на то да неће бити ни предузећа, ни Републике Српске, ако сви радници оду одавде. Без радника, људи, грађана, нема ничег, у томе је наша моћ – поручила је Мишићева.

(Извор: Српскаинфо)