Подкаст „Отаџбина“ у новој сезони – Први гост амбасадор Руске Федерације у БиХ Игор Калабухов

 

Подкаст „Отаџбина“, који реализује Меморијални центар Републике Српске, у недјељу, 6. септембра од 19 часова почиње другу сезону. Први гост нове сезоне је амбасадор Руске Федерације у БиХ Игор Калабухов.

Послије 14 епизода прве сезоне, „Отаџбина“ наставља да отвара теме о историји Републике Српске, Одбрамбено-отаџбинском рату, култури сјећања, али и људима и догађајима који су обликовали живот српског народа. О томе шта је показала прва сезона, зашто је важно да се данас снимају свједочанства и шта доноси нова сезона, разговарали смо са Миљом Бркић, уредником подкаста „Отаџбина“.

Прва сезона „Отаџбине“ донијела је 14 разговора, различите саговорнике и читав низ тема — од рата и страдања до културе, музике и живота у Републици Српској. Шта сте послије те прве сезоне схватили да још нисте рекли?

Послије прве сезоне постало нам је јасно да смо отворили много више питања него што смо успјели да их затворимо. Сваки разговор донио је неку нову причу, али је истовремено отворио и нове теме које заслужују да буду обрађене.

Показало се да о једном истом догађају можемо добити много свједочанстава и да иза једне познате историјске чињенице често стоји читав низ личних прича које никада нису забиљежене.

Због тога другу сезону не видимо само као наставак прве, већ као прилику да идемо дубље и шире. Желимо да разговарамо са људима који су били у средишту важних догађаја, али и са онима чији је допринос остао далеко од јавности. Управо у томе видимо највећу вриједност „Отаџбине“.

Данас готово свако може да исприча своју верзију прошлости. Зашто је важно да Меморијални центар сада, тридесетак година касније, снима ова свједочења?

Важно је да се ова свједочења снимају сада јер вријеме не ради у нашу корист. Свједоци одлазе, памћење блиједи, а са сваким човјеком који више није међу нама губимо и дио историјске грађе коју нико касније не може да надокнади.

Меморијални центар зато нема само задатак да чува оно што је већ забиљежено, већ и да стигне до људи чије приче још нису снимљене. То је посебно важно када говоримо о деведесетим годинама, јер се круг непосредних свједока временом неминовно сужава.

У том смислу, „Отаџбина“ није само медијски формат. Она је један од начина да свједочанства која би иначе остала у личном памћењу или породичним архивама буду сачувана и доступна јавности. Када једног дана више не буде људи који су били тамо, остаће само оно што смо успјели да забиљежимо.

У првој сезони разговарали сте са историчарима, борцима, бившим заробљеницима, члановима породица жртава, али и музичарима и другим људима из јавног живота. Шта је заједничко свим тим причама?

Заједничко им је то што све говоре о једном времену и о друштву које је покушавало да преживи, сачува своје људе и настави да живи у изузетно тешким околностима.

Историју Републике Српске не можемо свести само на војне операције и политичке одлуке. Њену историју чине и људи који су радили у болницама, извјештавали са ратишта, организовали хуманитарну помоћ, стварали музику, бавили се спортом и подизали дјецу.

Зато смо у првој сезони разговарали о Коридору са генералом Бошком Келечевићем, са пуковником Миланом Јоловићем Легендом о елитној јединици „Вукови са Дрине“, о страдању Срба у Дервенти са Славишом Ђурашем, о српским Крајинама са Миланом Гулићем и Крстом Жарковићем, о 12 бањалучких беба са Жељком Тубић, мајком једне од њих, али и о култури и музици деведесетих са Жељком Опалићем Опом.

Када те приче ставимо једну поред друге, добијамо много потпунију слику једног времена него када га посматрамо само кроз велике политичке и војне догађаје.

Колико је тешко направити разговор са човјеком који говори о најтежем периоду свог живота?

Разговор са човјеком који говори о најмучнијем периоду свог живота увијек је тежак и захтијева посебну одговорност. Код таквих разговора нема мјеста сензационализму, прича је сама довољно снажна.

Наш задатак није да туђој трагедији додајемо драматичност, већ да човјеку дамо простор да исприча оно чега се сјећа и што жели да остави као свједочанство.

Истовремено, не можемо заобилазити тешка питања само зато што су непријатна. Ако данас не питамо, не снимимо и не сачувамо та свједочења, једног дана можда више нећемо имати кога да питамо. Зато покушавамо да спојимо осјетљивост према човјеку који свједочи са одговорношћу према историјској чињеници коју желимо да забиљежимо.

Да ли сте у првој сезони нешто научили о публици?

Прва сезона је показала да публика и даље има стрпљења за озбиљан и дуг разговор, под условом да осјети да тај разговор има садржај и смисао. То је важна порука у времену у којем се све више медијског садржаја своди на кратке форме и неколико секунди пажње.

Наше епизоде трају и по сат и по, а неке и дуже, и нисмо жељели да их скраћујемо само зато што је то тренутно медијски пожељније. Ако човјек има шта да каже, онда му треба дати вријеме да то каже.

Историјске теме нарочито траже такав приступ. Понекад је управо детаљ који би у кратком интервјуу био изостављен најважнији дио свједочења.

„Отаџбина“ је у међувремену добила и шири медијски простор. Гдје публика данас може да је гледа и слуша?

Поред YouTube канала и других дигиталних канала Меморијалног центра, „Отаџбина“ се емитује на телевизијама Градишка, Источно Сарајево, Добој и К3 из Прњавора, а однедавно нам се придружила и Херцег телевизија из Требиња.

Све досадашње епизоде доступне су и на Spotifyју, што нам је посебно важно због публике ван Републике Српске, прије свега у региону и дијаспори.

Меморијалном центру је важно да садржај буде тамо гдје је публика. Посебно када говоримо о млађим генерацијама, не можемо очекивати да саме траже свједочанства по архивима и институцијама. Наш посао је да им тај садржај учинимо доступним на платформама које већ користе.

Нова сезона почиње разговором са руским амбасадором Игором Калабуховим. Зашто сте одлучили да баш тај разговор буде на почетку?

Одлука да нову сезону отворимо разговором са амбасадором Игором Калабуховим произашла је из чињенице да се историја Републике Српске не може разумјети без међународних околности у којима је настајала. Деведесете године нису биле само прича о простору бивше Југославије. На њихов ток снажно су утицали интереси великих сила, дипломатски притисци и различити погледи међународне заједнице на будућност овог простора.

Русија је важан дио те приче, како у контексту завршетка рата и Дејтонског мировног споразума, тако и у развоју односа са Републиком Српском и БиХ.

Због тога разговор са амбасадором Калабуховим отвара питања односа Русије и Републике Српске, распада Југославије, рата, Дејтона, међународног положаја Републике Српске, али и савремених односа. На тај начин прва епизода нове сезоне повезује историју са питањима која су важна и данас.

Да ли то значи да ће друга сезона бити политичка?

Друга сезона ће отворити и политичке теме онда када су оне важне за разумијевање историје и садашњости Републике Српске, али „Отаџбина“ није замишљена као политички подкаст. И даље нас прије свега занимају људи и њихове приче. Занима нас како је изгледао живот у једном времену, како су се доносиле одлуке, шта су људи видјели, шта су изгубили, шта су успјели да сачувају и шта су оставили иза себе. Политика јесте важан дио приче, али није њена суштина.

Постоји ли опасност да се о Републици Српској стално говори истим језиком и кроз исте људе?

Та опасност свакако постоји и управо зато желимо да „Отаџбина“ буде шира од уобичајеног круга саговорника. Ако стално позивамо исте људе и постављамо им иста питања, онда не проширујемо слику о прошлости, већ само понављамо њен већ познати дио. Меморијални центар има много ширу обавезу. Желимо да чујемо и људе који нису били на насловним странама, јер се често испостави да су њихова свједочанства најдрагоцјенија. Историју не чине само најпознатија имена, већ и искуства великог броја људи који су живјели кроз те догађаје.

Шта онда публика може да очекује од друге сезоне?

Публику очекује више различитих тема, више саговорника и више прича које до сада нису добиле довољно простора у јавности. Биће разговора о рату, али и о годинама које су му претходиле и које су услиједиле. Биће политике, али и културе, медија, спорта и друштва. Биће разговора са људима који су стварали и бранили Републику Српску, али и са онима који су у најтежим годинама чували њен свакодневни живот.  Прије свега, желимо да остане човјек иза велике историјске теме. Јер без његове приче, историја лако постане само низ датума, одлука и статистика.

Назив подкаста је „Отаџбина“. То је велика ријеч и много шира од политике, граница или једног историјског периода. Шта за Меморијални центар данас значи отаџбина?

Отаџбина за нас није само простор у којем живимо, нити је само оно што смо наслиједили од претходних генерација. Она је и однос према прошлости, одговорност према садашњости и обавеза према онима који долазе послије нас. Петар Кочић је то давно рекао, записујући да је „Отаџбина веза која нас спаја са људима нашега рода и језика“, али и да је она „њива на којој се непрестано сије и жање“ — да ми жањемо оно што су сијали наши преци, а да треба да сијемо како би имали шта да жању наши потомци.

Управо тако видимо и посао Меморијалног центра. Оно што су нам оставили људи који су стварали и бранили Републику Српску не смије остати само дио прошлости. Наша је обавеза да то сачувамо, документујемо и предамо генерацијама које долазе. Зато „Отаџбина“ није само подкаст о прошлости. Она је покушај да од онога што памтимо направимо трајно свједочанство за будућност.

Ако су наши преци на свој начин остављали траг свог времена, онда је наш посао да не дозволимо да тај траг нестане, него да га сачувамо за генерације које долазе послије нас.

(Текст и фото: Меморијални центар Републике Српске)