„Ни послије 33 године не знам гдје су кости мог оца и брата“ – свједочанство Велке Живковић о нестанку Желимира и Милоша Зеленовића
„Најтеже није када изгубите некога. Најтеже је када не знате гдје почива. Тридесет три године палимо свијеће, а не знамо гдје су кости мог оца и брата.“
Судбина породице Велкe Живковић обиљежена је двоструким губитком – током Одбрамбено-отаџбинског рата нестали су њен отац Желимир Зеленовић и брат Милош Зеленовић, а до данас њихови посмртни остаци нису пронађени.
Велка је рођена у Каменици код Зворника, у скромној породици. Отац Желимир радио је у руднику у Аустрији како би породици обезбиједио бољи живот. Захваљујући његовом раду изградили су породичну кућу у којој су одрастали Велка и њена два брата, Милош и Милан.
„Нисмо имали много, али смо били срећни. Отац је све стицао својим радом, а нас је учио да будемо сложни и да једни другима увијек будемо ослонац“, прича Велка у свједочанству за Меморијални центар Републике Српске.
Почетком деведесетих година осјећало се да долазе тешка времена. Док су многи младићи долазили у своја села да организују страже, Милош је напустио посао у Београду и вратио се у Каменицу. Као припадник резервног састава полиције Републике Српске од првог дана укључио се у одбрану свог краја.
„Никада није говорио да мрзи било кога. Волио је свој народ, своју славу и своје обичаје. Сматрао је да је његова дужност да брани свој дом.“
Велка је у то вријеме већ била удата и са трогодишњим сином почетком априла 1992. године избјегла је у Мали Зворник. Њен отац је, због нарушеног здравља, отишао код познаника у Руму, док су браћа остала на положајима.
Последњи пут је брата Милоша видјела крајем септембра 1992. године.
„Рекао ми је: ‘Ти чувај дјецу. Не враћај се. Не знамо ко ће од нас остати жив.’ Као да је осјећао шта ће се догодити.“
Само неколико седмица касније, 6. новембра 1992. године, положаји Војске Републике Српске на Глођанском брду нападнути су из више праваца. Према свједочењима преживјелих сабораца, Милош је први упозорио борце да су окружени и покушао да омогући њихово извлачење.
Вјерује се да је приликом повлачења упао у засједу припадника муслиманских снага. Од тог тренутка губи му се сваки траг.
Породица је касније добијала различите информације. Једни су тврдили да је жив заробљен и одведен у Церску, други да је убијен и бачен у ријеку Дрињачу. Ниједна од тих информација никада није потврђена.
„Тражили смо га свуда. Ишла сам на сваку идентификацију, распитивала се код свих који су могли нешто знати. До данас нисмо добили ниједан одговор.“
Само неколико дана касније породица је доживјела нову трагедију.
Отац Желимир, који је након лијечења у Лозници кренуо према Каменици како би пронашао своје синове, нестао је на путу. Према сазнањима породице, стигао је до подручја Јошанице, одакле је даље била линија под контролом муслиманских снага. Од тог дана више никада није виђен.
„Кренуо је само да види своје синове. Ни он се никада није вратио.“
Истовремено, породична кућа у Каменици је опљачкана и запаљена.
„Остали смо без куће, али најтеже је што смо остали без њих двојице.“
Више од три деценије Велка, њена мајка и брат трагају за истином. Подигли су споменик, али немају гдје да сахране најмилије.
„Палимо свијеће, али не знамо гдје су њихове кости. То је највећа бол. Да бар знамо гдје почивају.“
Иако је живот наставила са својом породицом, каже да вријеме није ублажило празнину.
„Никада више нисмо били срећни као некад. Човјек научи да живи, али не научи да заборави.“
Комплетно свједочанство Велке Живковић доступно је на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске на сљедећем линку.
Поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у Средњем Подрињу и Бирчу, Меморијални центар Републике Српске приказаће серијал до сада недовољно познатих свједочанстава широј јавности о страдању српског народа на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата. Свједочанства ће бити објављивана свакодневно на дигиталним платформама Меморијалног центра Републике Српске.
(Меморијални центар Републике Српске)