Ко ће нас лијечити? Да ли држава понижава здравствене раднике, посебно љекаре

 

Здравствени систем Републике Српске суочава се са озбиљним изазовима. Недостатак медицинског кадра, посебно медицинских техничара и љекара специјалиста, постаје питање опстанка јавног здравства, пише РТВ БН.

Ко ће нас лијечити? –  питање је које све чешће постављају грађани Републике Српске. Док се надлежни баве споредним темама, суштински проблеми остају неријешени.

Одлив медицинског кадра се наставља, а све промјене које се доносе, кажу из синдиката, иду на штету и медицинских радника и пацијената.

„Идеја да се радни вијек здравствених радника продужи са 65 на 68 година само је још један у низу слабих покушаја власти да угаси пожар у здравству“, каже Горан Бјековић из Републичког Синдиката доктора медицине.

„Резултат тога је да ћу ја морати да радим још три – четири године. Питање је да ли ћу имати енергије да радим као што радим данас. Вјероватно нећу имати ни мотива да радим као што радим данас. Јер држава нас понижава. Држава понижава здравствене раднике увелико, посебно љекаре. Који морају завршити шестогодишње студије, који морају завршити специјализације које трају дуго. Поставља се питање, зашто та жртва да се подноси. И да ли се то исплати нашим здравственим радницима, пита Бјековић.

Осим љекара, систем све чешће остаје и без медицинских техничара. У многим здравственим установама њихов број је недовољан.
А већина оних који заврше средњу медицинску школу желе наставити даље школовање.

Тиме се треба позабавити Министарство просвјете. Јер ако узмемо у обзир да је у Источном Сарајеву само једно одјељење медицинске школе, говорим о медицинским сестрама, техничарима. Критеријуми су високо подигнути само одлукаши могу да упишу општи смјер медицинске школе и онда кад заврше, годинама су мислим најбољи разред, та дјеца желе да наставе даље да се школују, каже Горан Мотика, потпредсједник Струковног синдиката медицинских сестара и техничара Републике Српске.

 

Ако се овакав тренд настави, грађани Зворника сматрају да ће здравствену помоћ моћи добити само они који је буду могли платити.

– Љекари нису плаћени. Требали би бити плаћени више него ико, каже један Зворничанин, док његова суграђанка истиче суровост система: „Ако имаш паре, преживјећеш, ако немаш, нећеш преживјети.“

Незадовољство дијеле и многи други, сматрајући да су приоритети система потпуно погрешно постављени.

„Неприхватљиво је да неко у парламенту има пет хиљада марака, а да један доктор ради за 1.500 или двије хиљаде“, наводи један од анкетираних грађана.

Док грађани страхују да их у будућности неће имати ко лијечити, здравствени радници се осјећају  обесправљено, запостављено и немоћно да било шта промијене.

„Кога ћете ви сада извести на улицу? Сви смо се задовољили малим и изгубили смо свијест о себи. То је и циљ ове наше власти. Изгубили смо свијест о себи, док се они енормно богате. Реците ми у Зворнику шта ради? Шта смо отворили? Шта смо дали народу? Од чега народ живи, ја не знам како људи живе у Зворнику“, каже Бјековић.

Упркос напорима здравствених установа да одрже стабилност система, чињенице су неумољиве. Одлив медицинског кадра је константан, док је његову замјену све теже обезбиједити.

Струка упозорава, ако се проблеми не ријеше системски и одмах, питање „ко ће нас лијечити“ неће бити тек реторичко већ ће постати стварност. Ако већ није.

(Извор: БН)