Драгана Грујић – трчање као изазов и задовољство
Драгана Грујић до 16 сати сваког радног дана је на свом радном мјесту, пословима комерцијалисте у “З” маркетима. Увече, бар три пута седмично рекреативно трчи поред Дрине, а викендима често одлази на спортске манифестације са групом суграђанки које радо учествују на таквим догађајима, пише Звоно.медиа.
Да има и одржи добру физичку кондицију помаже јој и то што свакодневно на посао и са посла, као и на тренинг иде пјешице до куће на Шћемлији. Прија јој, каже, да је у покрету, кретање је здраво и користи сваку прилику да пружи корак, да трчи јер се тада осјећа слободно,неспутано свакодневним обавезама.
У Зворник је из Тузле Драгана избјегла почетком прошлог рата као четрнаестогодишња дјевојчица са родитељима и сестром. Није се у младости активно бавила спортом, а сасвим случајно је почела да трчи, 2016. године након упознавања са Славицом Мандић из атлетског клуба “Зворник”.
– Кренула сам рекреативно, са Славицом и још неким женама да тренирам, допало ми се и ето трчим већ осам година. Прва трка ми је била полумаратон у Београду у априлу 2017. Бојала сам се како ћу истрчати тих 21 километар и сто метара, страховала да ли ћу имати снаге да издржим до краја и успјела сам. Касније је било лакше, учествујем редовно на Београдском полуматарону, као и на многим другим тркама. Трчала сам у Љубљани, Суботици, Тузли, Сарајеву, Вуковом Тршићу. То је нарочито захтјевна трка, дуга 21 километар, а све три године је била киша. Стаза клизава, блатњава, пазиш гдје стати, а не пасти, не оклизнути се, повриједиити се, али се то касније све брзо заборави, остане само лијепа успомена, прича Драгана.
Гледали смо је на неким полуматаронима и били поносни на њу јер је најчешће међу првима пролазила кроз циљ. Висока, витка, брза. Уз њу је често супруг Ранко Грујић, многима познат раније као “Дринин” одбојкаш, па судија, а сада делегат у ОС БиХ. Он је углавном вози на трке или на њих путује са Мандићима и колегиницама са којима рекреативно трчи. И синови Огњен и Никола се баве спортом, тренирају кошарку, овај други и џудо.
На питање шта јој кажу комшије и колеге за трчање каже: ”Како ко, неко одобрава, неко се насмије, али мени прија”. Никада није касно да се неко почне бавити спортом јер је он здрав. Осјећам се лијепо кад трчим, имам кондиције и за друге послове. Ојачало ме као личност, да могу да истрчим полуматарон, да постигнем задати циљ”.
Учешће на разним тркама доноси и сусрете са новим људима, градовима, упознавање, дружење, путовања, лијепе успомене. И разне мајице које скупља као подсјетник на те манифестације, као и бројеве под којима је трчала и наравно медаље којих је све више.
И без обзира што је зима пред вратима Драгана и другарице са тркачке стазе не престају са тренинзима. И по врућини, киши, снијегу оне су поред Дрине брзе попут вјетра који их прати и са којим као да се такмиче ко ће дуже издржати и истрчати бројне “кругове”. Па онда узбрдо до куће као додатни кондициони тренинг.
(Извор: звоно.медиа)