Роман о јунаку: „Милош и акмаче“ ка читаоцима кренуо у  Шековићима

Мало је оних  којима се срце није стегло, а око засузило, док су Домом културе у Шековићима одзвањале потресне реченице о голготи лажно оптуженог јунака, али и страдању српског народа овог краја. А кино-сала је била премала да прими све оне који су дошли на промоцију романа Саше Терзића „Милош и акмаче“, о команданту шековићког Другог одреда  Специјалне полиције МУП-а Републике Српске Милошу Миши Ступару.

„Увијек кажем да себе не сматрам јунаком или  да кажем да је свако ко је активно учествовао у овом рату био раме уз раме са мном, а да само треба да има рођака да то запише. Борци у Републици Српској су толико заслужили и сваки од њих би могао и требао да има свој роман. Још једном бих се захвалио свом рођаку Саши који је нашао довољно времена и простора  да оно што је мене задесило у животу стави не папир,  да то овјековјечи, и остави сљедећим покољењима да знају шта се догађало у то вријеме“, нагласио је Ступар.

Аутор истиче да је идеја да од заборава сачува један дио историје и страдања легендарног команданта, али  и свог народа, родила док је у притворској јединици Суда БиХ у Сарајеву посјећивао свог рођака Милоша Ступара.

„Иако смо рођаци, до мог и Мишиног сусрета је дошло сасвим случајно и, фасциниран његовом личношћу и судбином, почео сам да га посјећујем у затвору у коме је, невино оптужен, провео четири године и седам мјесеци. Роман има двије паралелне приче: Милошеву, српску, и Вањину, југословенску. У Вањином лику је и дио мене који сам до рата живио у Сарајеву и често се питам како бих прошао да сам само сат-два дуже остао у њему, у заблуди југословенства? Приче се преплићу када Вања долази у затвор, у посјету Милошу, када главног јунака пуштају да се брани са слободе и, коначно, када се он враћа својој дјеци, својој жени и свима онима који га воле, а пуна сала је показала колико је Мишо омиљен у овој регији“, прича Саша Терзић, иначе глумац Дјечјег позоришта Републике Српске.

Књижевник Ненад Милкић је за овај роман имао само ријечи хвале.

„У савременој српској књижевности се стидљиво показује један нови правац који бисмо могли назвати родољубива књижевност.То је нешто што су некада  радили Стеван Јаковљевић, Данко Поповић и Вук Драшковић у првим романима, сада Борислав Косановић и ја, и коначно смо опет наишли на књигу која се апсолутно  може сврстати у родољубиву,  а то је „Милош и акмаче“. Упркос родбинским везама, аутор је успио да пише објективно, са правим чињеницама, без уплитања емоција“, истакао је Милкић.

Милош Ступар, сада предсједник Удружења ветерана, а некадашњи командант шековићког Другог одреда  Специјалне полиције МУП-а Републике Српске, је у јулу 2008. био оптужен за наводни геноцид у Сребреници и осуђен на 40 година затвора, а у поновљеном поступку је ослобођен оптужбе.  Ступар живи у Тишчи и предсједник је Борачке организације регије Бирач.

(За ИнфоБирач – Т. Голијанин)