Fudbalski trener, obesmišljena profesija kod nas – Srbija među najgorim u Evropi, ispod nje Albanija, Crna Gora i BiH

FUDBAL

Fudbalski trener, obesmišljena profesija kod nas – Srbija među najgorim u Evropi, ispod nje Albanija, Crna Gora i BiH

 

Međunarodni centar za sportske studije iz švajcarskog grada Nešatel (CIES Football Observatory) sproveo je opsežnu analizu zapošljavanja fudbalskih trenera u najboljim svetskim fudbalskim ligama (84 lige) vezan za period od 2015. godine do 2019. godine.

Rezultati te analize, kažu da je srpsko fudbalsko takmičenje među najgorim evropskim fudbalskim takmičenjima kada je u pitanju zapošljavanje ili ti smena fudbalskih trenera. Gori od nas su samo albansko fudbalsko takmičenje, crnogorsko, kiparsko i takmičenje Bosne i Hercegovine.

Za period uzet od 2015. godine do 2019. godine srpski proligaški klub menjao je prosečno 6.2 trenera u pomenutom periodu, prednjači fudbalski klub Vojvodina, koja je u tom periodu promenila 13 fudbalskih trenera. Uporednom analizom radi, treba reći da je npr. fudbalski klub Rendžers iz Glazgova za period od 1899. godine do danas, promenio svega 17 trenera.

Treba napomenuti, iako nije bilo predmet istraživanja Međunarodnog centra za sportske studije (CIES Football Observatory) da je reprezentacija Srbije u pomenutom periodu promenila 4 nacionalna selektora, dok je selekcija Nemačke, za period od 1926. godine i prvog nacionalnog trenera Oto Nerca do danas, promenila svega 10 nacionalnih selektora.

Zašto je profesija fudbalskog trenera u Srbiji obesmišljena i zašto kao takva nije zaštićena od strane strukovnog udruženja, na način na koji to rade advokati, lekari, inženjeri, arhitekte, farmaceuti, dramski umetnici i druge strukovne organizacije!?

Profesor. dr. Nenad Živanović, profesor Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Nišu i dobitnik najznačajnijih svetskih nagrada iz oblasti fizičke kulture svojevremeno je rekao:

“U smutnim vremenima spas za sport i našu struku i sve nas u njoj i oko nje, jedino je u kulturi, prvoj i poslednjoj odbrani. Upravo širokoj oblasti kakva je kultura pripada i fizička kultura, koja unutar svojih područja – fizičkog vaspitanja, sporta ili rekreacije, omogućava transformaciju ličnosti od stvarnog u moguće. Zato se treba vratiti u prošlost i setiti se i antičkih, ali i svih kasnijih vremena, setiti se pojedinaca iz 19. i 20. veka, vremena kada su živeli ljudi visokih moralnih vrednosti. Oni su uspevali da uprkos svim iskušenjima očuvaju dostojanstvo, duhovnu slobodu i moralnu nezavisnost.” 

Krajnje je vreme da počnemo vrednovati profesije koje se razlikuju od drugih zanimanja po tome što imaju etički kodeks, odgovornost da rezultat njihovog rada bude u funkciji društvenog razvoja. Profesor, lekar, advokat, sudija, inženjer, arhitekta, istoričar umetnosti, novinar, naučni i kulturni poslenik su profesije koje plediraju na odgovornost u prenošenju društvenih vrednosti.

Jednako tako, profesija profesora sporta i fizičkog vaspitanja, učitelja fudbala, fudbalskog trenera, pedagoga bi trebala biti profesija visokih etičkih standarda koja za cilj ima vaspitavanje mladih ljudi. I kao takvom, ne može se niko sam samoprozvati.

Najkompetentnije ustanove za školovanje kadra u trenerskom poslu u Srbiji trebale bi biti i najznačajnije visokoškolske ustanove iz oblasti sporta, rangirane na prestižnoj Šangajskoj listi. Šangajski Univerzitet Cao Tun vrši globalno akademsko rangiranje Univerziteta u svetu, i kada su u pitanju sportske nauke, tri su prestižna fakulteta iz Srbije rangirana na njihovoj listi.

Najbolje rangiran je Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Nišu (151-200 mesta), zatim Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu (201-300 mesta) i na kraju Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Novom Sadu (201-300 mesta, sa malo slabijim koeficijentom od beogradskog Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja).

Valja reći i da su u našem susedstvu na Šangajskoj listi najbolje pozicionirani Institut za kineziološka istraživanja Primorskog Univerziteta u Kopru i Fakultet sporta Univerziteta u Ljubljani.

Zašto je baš bitno, da ugled profesije na najbolji način brane profesori i svršeni studenti ova tri fakulteta!? Zato što je fudbalski sport multidisciplinarna kompozicija, bazirana na klasičnim naukama (anatomija, fiziologija, biomehanika, antropomotorika, fizika, pedagogija, psihologija, kibernetika). Fudbalski sport se u svetu razvijao u dobroj meri na tim naukama, samo je u zemlji Srbiji taj razvoj utonuo u stihiju. Ideja da fudbalski trener može da bude samo onaj koji je igrao fudbal nije se pokazala kao dobra.

Profesor. dr. Branislav Pokrajac (27.01.1947-5.4.2018), ugledni sportski rukometni radnik i profesor na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu, imao je potrebu da kaže, kada je u pitanju struka u rukometu:

“Ko stvara igrače? Imamo igrače koji su neškolovani, završe karijeru, i pošto nemaju šta da rade, posle par godina požele da budu treneri. A, kako od neškolovanog čoveka napraviti školovanog trenera? To je alhemija koja ne funkcioniše. O tome bi i Savez trebao da vodi računa. Veza između Fakulteta i Saveza mora da funkcioniše”. Svakako misao primenjiva i na struku u srpskom fudbalu.

Poređenja radi, valja videti primer dve možda i ponajbolje države sa sportskom kulturom, kada je u pitanju trenerski posao u svetu, primer Nemačke i Engleske. Upravo na pomenutoj Šangajskoj listi neki od najboljih fakulteta iz oblasti sporta dolaze iz te dve države. U Nemačkom fudbalu uveliko je prisutan trend razvoja trenera koji dolaze sa njihovih najprestižnijih fakulteta sporta i trenerske akademije Fudbalskog saveza Nemačke (Univerziteta u Kelnu (German Sport University Cologne), Univerziteta u Minhenu (Department od Sport and Health Sciences), Univerziteta u Tibingenu (Institue od the Sport Science), nemačke trenerske akademije “Hans Veisveiler”, itd, itd).

Danas izuzetno cenjeni treneri bez značajne igračke karijere, u skorijoj prošlosti prošli su put od školovanja na prestižnim fakultetima, kroz praktični obrazovani proces u omladinskog radu do rada u vrhunskom seniorskom fudbalu. Najvidljiviji proces obrazovanog razvoja jednog takvog vrhunskog trenera očitovan je u liku i delu današnjeg trenera FK Red Bula iz Lajpciga, Julijana Nagelsmana. Sličan je primer i u Engleskoj.

Iako su možda glavni treneri u engleskim klubovima danas najzvučnija trenerska imena (sa ili bez igračke karijere), treba znati da su engleski fakulteti za sport i fizičko vaspitanje najcenjeniji fakulteti na Šangajskoj listi, prednjače Univerzitet u Lafborou (School of Sport, Exercise and Health Sciences), liverpulški “Džon Mores” Univerzitet (School of Sport and Exercise Sciences), Univerzitet u Birmingemu (School of Sport, Exercise and Rehabilitation Sciences), itd, itd. Ako se pogleda zvaničan sajt i dalje aktuelnog prvaka Lige šampiona, i da ne bi virusa Kovid 19, svakako i budućeg prvaka Premijer lige Liverpula, broj ljudi u stručnom štabu Jirgena Klopa broji dvadeset jedan.

Svi imaju različite kompetencije i zadatke u okviru stručnog štaba, ali je primetno da su svi znanja sticali na prestižnim visokoškolskim ustanovama iz oblasti sportskih nauka, a engleski treneri u stručnom štabu Jirgena Klopa i u samoj Akademiji FK Liverpul su treneri sa diplomom već pomenutog “Džon Mores” Univerziteta, koji je na Šangajskoj listi svetskih najboljih Univerziteta u oblasti sportskih nauka na visokom devetom mestu. Takav pristup primetan je i u engleskim nacionalnim selekcijama i u drugim klubovima Engleske Premijer lige i Čempionšipa.

Iz navedenog primera, a iz jasnog principa da kao što advokate i sudije, lekare i farmaceute, inženjere i arhitekte, profesore, istoričare umetnosti, sociologe, psihologe, dramske umetnike, naučne i druge kulturne radnike školuje i opismenjava kadar na Pravnom fakultetu, Medicinskom, Farmaceutskom, Elektrotehničkom, Mašinskom, Arhitektonskom, Filološkom, Filozofskom, Fakultetu dramskih umetnosti, itd, jasno je i da trenerski kadar u srpskom fudbalu mora biti školovan na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja.

Ne želeći da umanjujem vrednost drugih akreditovanih visokoškolskih ustanova (privatni fakulteti, Više škole) i njihov naučni kadar, nastavni plan i program, uzeću da su merodavne institucije u srpskom obrazovanju kadrova u okviru sportskih nauka, tri srpska fakulteta sa Šangajske liste, Fakulteti sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Nišu, Beogradu i Novom Sadu.

Takođe, licence koje izdaje Centar za edukaciju fudbalskih trenera Fudbalskog saveza Srbije, trebaju upravo i biti to, kao i što u samom nazivu stoji – licenca, nikako diploma, sa ciljem da Fudbalski savez Srbije u saradnji sa klubovima i trenerskim organizacijama kontinuirano i permanentno rade na promovisanju celoživotnog učenja fudbalskih trenera.

Uefa/FSS B, A i Profi licence treba da predstavljaju dodatak već stečenoj diplomi Fakuleta sporta i fizičkog vaspitanja, kao obrazovani segment u okviru koga Fudbalski savez Srbije radi na edukaciji trenera, kao što i Medicinski fakultet, određene respektabilne zdravstvene institucije, konstantno edukuje svoju kadrove kako u zemlji, tako i u inostranstvu kroz određeni vid licenciranja.

Nauka i struka nastaju u razgovoru, i taj razgovor treba da omoguće ljudi koje sa nalaze na određenim pozicijama u državnim organima i u Fudbalskom savezu Srbije. I naravno da cena licence i određeni seminari trebaju biti u skladu sa egzistencijalnim prilikama samog društva i fudbalskih trenera u celini.

Naročito je ovo značajno sa aspekta rada sa mladima. Jasno je posmatrajući trenutnu geografsku i demografsku sliku Srbije (prema procenama Republičkog zavoda za statistiku iz 2018. godine, Srbija ima 6.982.604 stanovnika) i srpski klupski fudbal, koji u velikoj meri ima problema sa organizacionim, administrativnim, infrastrukturnim i ekonomskim problemima, da je naš fudbal razvojni.

U tom kontekstu, od presudnog značaja je da stručni kadar koji radi sa mladim igračima ima znanja i veštine iz oblasti sportskih nauka, anatomije, antropomotorike, fiziologije, teorije sportskog treninga, biomehanike, korektivne gimnastike, psihologije i pedagogije sporta i drugih dodirnih nauka. Jasno vam je da u radu sa potencijalno dobrim pijanistom, mora raditi stručnjak sa katedre za klavir Fakulteta muzičke umetnosti, kao i što sa potencijalno dobrim mladim fudbalerom treba da radi stručnjak sa katedre za fudbal Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja.

Iako sve relevantne institucije u Srbiji, a odgovorne za položaj i ugled trenerske struke, a tu pre svega mislim na Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (nikada nisu imali jasan stav, sa kojom diplomom može da se odgovorno radi određen posao), Ministarstvo omladine i sporta (nikada nisu doneli valjan Zakon o sportu), Ministarstvo pravde (nepoštovanje zakona iz oblasti radnog prava), Olimpijski komitet Srbije (kao krovna organizacija svih sportva, nikada nisu zaštitili kategoriju – profesor sporta i fizičkog vaspitanja, strukovni trener), Fudbalski savez Srbije, regioni fudbalskog saveza Srbije i trenerska udruženja svih regiona Fudbalskog saveza Srbije (nikada nisu zaštitili trenersku etiku i profesionalnost), profesionalni i amaterski klubovi, omladinske škole (kompromitovan rukovodeći kadar, nestabilnost posla, manjak ulaganja u obrazovani proces kadrova i mizerne novčane nadoknade) i na kraju Univerziteti, tj.sportski fakulteti i cenjeni profesori sporta, sportski radnici/treneri (nikada nisu uspeli da naprave adekvatno udruženje nalik advokatskim komorama, lekarskim i inženjerskim komorama i zaštite ugled trenerske profesije) srpski fudbalski trener se susreće i sa ekstremno stresnim i anksioznim situacijama u samom poslu.

Sportski psiholog Piter Olusoga (Peter Olusoga) sa Univerziteta u Šefildu (Sheffield Hallam University) sa svoja tri saradnika u svom naučnom članku “Stres u elitnom sportskom treniranju: Identifikacija stresora” (Stress in Elite Sports Coaching: Identifying Stressors) bave se identifikacijom stresora, klasifikujući ga u nekih deset tema (prepirka unutar organizacije, pritisak očekivanja, priprema za takmičenje, izolacija, vreme odvojeno od porodice, sveobuhvatnost profesije – nastavnik, savetnik, instruktor, mentor, prijatelj, organizator, itd, itd). Za potrebe ovog teksta i razumevanje problema učitelja fudbala/ fudbalskog trenera u Srbiji, treba se vratiti na početak teksta i osvrnuti se na četri važna problema.

Nestabilnost posla, manjak mogućnosti za usavršanjanjem, manjak autonomije u radu, nezdrava ravnoteža izmežu privatnog i poslovnog života su problemi sa kojima se suočava trener u srpskom fudbalu. 

Istraživanja iz mnogih životnih domena pokazala su da su nam potrebne tri ključne stvari iz našeg okruženja: Da bismo se osećali kompetentnim, tj. da posedujemo dovoljno znanja i iskustva da bismo se osećali sposobnim za ono što radimo, da se osećamo autonomno, tj. da imamo slobodu donošenja odluka o onome što radimo i da se treneri osećaju povezano, tj. da iskuse osećaj pripadnosti i povezanosti sa drugim ljudima. Potrebe za kompetencijom, autonomijom i srodnošću sprečavaju se i potkopavaju i sve se čini da se treneri osećaju nesposobnima ili od drugih sportskih organizacija odbačeni.

Treneri koji dožive snažan osećaj sigurnosti posla, mogućnost za profesionalni razvoj i zdravu ravnotežu između privatnog i profesionalnog života imaju veću verovatnoću da će zadovoljiti svoje potrebe i potrebe organizacije kojoj pripadaju. Ako treneri uoče snažan osećaj sigurnosti posla od svog poslodavca ili organizacije, oni će se osećati kao da pripadaju njemu.

Nedostatak sigurnosti posla može da učini da treneri budu odbačeni ili nisu deo organizacije. Razvijanje veština i iskustava može dovesti trenere do trenerskog vrednovanja profesije u većoj meri. Ako treneri ne mogu videti jasan put ka napretku, oni trenerski posao ne vide kao profesiju, a i ljubav prema znanju samim tim manjka. 

Zdrav balans između posla i života omogućiće trenerima da ulože dovoljno vremena i energije u treniranje. Ako zahtevi treniranja utiču na porodični život trenera i druge obaveze, treneri će možda početi da osećaju kao da treniranje “nije za njih”, a vrednuju ga manje. Ako treneri nemaju jasnu ravnotežu između treniranja i ostalih njihovih odgovornosti, to može negativno uticati na odnose trenera sa njihovim igračima, poslodavcima i organizacijama.

Kada se u našem okruženju osećamo kompetentnim, autonomnim i srodnim, uživamo u osećaju psihološkog blagostanja. Biti psihološki dobar znači doživeti sreću, uživanje i druge pozitivne emocije u trenerskoj ulozi. Psihološko blagostanje takođe se odnosi na osećaj vitalnosti (pozitivne energije) i osećaj ispunjenja nečijeg potencijala. Kada su potrebe trenera za kompetencijom, autonomijom i srodnošću potkopavane, to može dovesti do psihološkog bola.

Istraživanje naučne radnice Džulijet Stebings (Juliette Stebbings) sa Univerziteta u Portsmutu (Department of Sport and Exercise Science) sa svoja dva saradnika u naučnom članku “Antecedenti percipirane autonomije trenera koji podržavaju i kontrolišu ponašanja: psihološka potreba zadovoljstva i dobrobiti trenera” (Antecedents of Perceived Coach Autonomy Supportive and Controlling Behaviors: Coach Psychological Need Satisfaction and Well-Being”) pokazalo je da će treneri koji su psihološki dobro koristiti pozitivnija ponašanja prema svojim igračima. Treneri koji se ne osećaju psihološki dobro, upotrebiće više negativnog ponašanja prema svojim igračima.

Očigledno je na temelju svega napisanog da ljudi koji rukovode srpskom državom, prosvetom, sportom, Fudbalskim savezom Srbije, udruženjima sportskih (fudbalskih) trenera i srpskim profesionalnim klubovima ne znaju za ove činjenice, ali se postavlja pitanje, šta bi moglo biti rešenje i kako upristojiti položaj prvenstveno odgovarajuće diplome sa kojom se može raditi fudbalski trenerski posao u Srbiji, kako i sa samim položajem učitelja fudbala/trenera u srpskom fudbalu!? 

Možda najglasniji u odbrani dostojanstva trenerske profesije trebaju biti uvaženi akademski profesori sa Katedre za fudbal tri najprestižnija sportska fakulteta u državi, na isti način na koji ugled hirurga npr. brane Katedre za hirurgiju medicinskih fakulteta, ili ti na način kako ugled softverskih inženjera brane Katedre za računarsku tehniku i informatiku elektrotehničkih fakulteta.

Možda rešenje treba tražiti u zakonskim okvirima, i prilikom licenciranja klubova za takmičenje kao obavezan profesionalan standard zahtevati ozbiljnu i razvojnu klupsku akademiju, u kojoj bi trener sa adekvatnom diplomom bio i adekvatno plaćen i uključen u konstantan proces usavršavanja. Možda je rešenje u jednoj kvalitetnoj trenerskoj komori, na čijem čelu bi bili uvaženi profesori sa Univerziteta, ugledni treneri koji bi štitili interese same komore.

Možda je rešenje konsultacija sa najeminetnijim pravnicima, i određena ugovorna klauzula iza koje bi stala i država (Ministarstvo omladine i sporta) i Savez da klub ne može smeniti trenera u toku jedne polusezone. Možda je vreme da se kompletan klupski fudbal upristoji i profesionalizuje, i da primenimo modele zemalja koje su slične Srbiji po broju stanovnika, a koje su svakako ekonomski snažnije.

Primera radi, u Švajcarskoj sa malo više od osam miliona stanovnika, super ligu čine deset klubova. Takođe, broj klubova i u drugoj ligi Švajcarske je deset. Sasvim dovoljno da se ispune svi profesionalni i etički standardi, uključujući egzistencijalan i obrazovan proces svih sportskih radnika. U Mađarskoj i u Austriji, sa državama između osam i po i deset miliona stanovnika, sa uređenim ekonomskim i infrastrukturnim standardima broj klubova u najvišem rangu takmičenja je dvanaest. Sasvim optimalan broj da sve strukture uključene u samu fudbalsku organizaciju budu deo jednog uređenog sistema.

I mnogo možda još može da se postavi do konačnog poboljšanja statusa i ugleda profesije profesora sporta i fizičkog vaspitanja, učitelja fudbala, fudbalskog pedagoga i trenera.

Na kraju, bez obira na odnos relevatnih institucija u društvu na status učitelja fudbala, treba se ponositi zanimanjem koje se može steći samo upornim, vrednim radom, odricanjem, nespavanjem i višegodišnjim samosavladavanjem i samoodricanjem. Odgovornost je na onima koji bi trebalo da opismene i sačuvaju ugled trenerske profesije.

Zvanje profesora sporta/učitelja fudbala stiče se sa puno truda, ali još više muke treba uložiti u znanje kako nositi tu važnu titulu. Hrabrost počiva na znanju, na samouverenosti, na tome da veruješ u istinu nečega.

Otupelost mnogih činioca u državi, duboka nezainteresovanost i pasivnost ne treba da uruše entuzijazam mladih ljudi željnih znanja. Za rat protiv takvih, svaki učitelj fudbala ima devedeset minuta dnevno skoro svakog radnog dana, a to nije malo.

Učitelji fudbala pobediće tako što će dati sve od sebe da sadržaje koje treba da predstave svojim igračima učine zanimljivim, uzbudljivim, svežim. Podvige u životu treba meriti brojem ljudi kojima ste pomogli da ostvare sebe, a poziv učitelja fudbala na najlepši mogući način pruža mogućnost za ostvarivanje najlepših ljudskih i životnih podviga.

Znanje se ne može dobiti bez škole, niti se licenca može zameniti diplomom. I kao što kaže prvi diplomirani student Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na predmetu biomehanika, dr. Pavel Opavski (11.09.1925.-26.01.2019.) – “čelnici saveza i srpskih klubova moraju uvažavati stručnost baziranu na naučnim osnovama i razumeti civilizacijsko shvatanje da je nauka najjače oružje na svetu a znanje najskuplja roba”.

(Izvor: rts.rs)

FOTO: Ilustracija, agencije