Srpski kriminalci ne angažuju pisce

SVIJET ZANIMLJIVOSTI


Srpski kriminalci ne angažuju pisce

 

Oslobođeni izdavačkih planova (o kojima su nekad brinuli pravi urednici poput Svetlane Velmar-Janković, Zorana Mišića, ili Ivana V. Lalića) i pomognuti najjeftinijom štampom u Evropi, mnogi preosetljivi ljudi počeli su u Srbiji da se smatraju piscima.

Čudno je to na prvi pogled: u književnom poslu nema velikog novca, književničke organizacije nemaju dobro plaćene funkcionere, pa ni lokalni mafijaški “ko je ko” nikad nije držao dvorske literate ili pevače (kao što su početkom 20. stoleća, kako je napisao Borhes, to činili italijanski mafijaši Njujorka).

Zašto toliko ljudi u Srbiji misli da su književnici? Težak život, nejasan emocionalni status, najzad neodoljivost svog imena i teksta u štampanom obliku – sve to doprinelo je da se razni zanesu i krenu da pišu.

U okruženju u kojem svako govori istinu onoliko koliko je glasan, takvi pisci shvatili su da će biti umetnici, koliko sami sebe budu promovisali. Zbog toga su odlučili da od sebe načine pisce po “uradi sam” metodi. 

Ipak, sve to ne bi bilo dostojnije od sažaljenja da nema i druge grupe “uradi sam pisaca” koji se ne prave sami nego se produkuju.

Pisac se u tom slučaju smišlja i realizuje kao neki književni junak. Za početak, intrigantno je da živi u inostranstvu (to ima miris avanture); potom mora biti osoba koja se uz pomoć svojih deset prstiju održala u nekom velikom gradu (vredni ljudi, ne zna se zašto, imaju predispoziciju da postanu pisci); na kraju, valjalo bi da imaju slobodne seksualne i druge nazore (to dopirnosi onom “eh, da i ja mogu tako”).

Kada se tako sačini i sašije spisatelj, ili još češće spisateljica, književnost koja iz tog kazana potekne mora biti nešto što se odmah pozdravlja, nagrađuje i čemu se obećava svetla budućnost.

Ako ovom nemalom broju književnih kiborga doda i nikako zanemariv broj onih koji su potstaknuti na pisanje (skandal-meštri, ljudi s one strane zakona, bon-vivani i ostali koji misle da su proživeli zanimljive živote koje treba pretočiti u literaturu), onda stižemo do prave hiperponude u kojoj je bilo kom profesionalnom piscu u Srbiji gotovo nemoguće da se probije.

A nije da tome nisu doprineli i “pravi pisci”? Pravi pisac je zatvoren u sebe, pa otud medijski dosadan. Radije godinama znakovito ćuti, nego što se oglašava. Svi ga zaborave, pa kad nešto pametno najzad i napiše, publika najpre mora da se podseti ko je on.

Knjiga mu je veličanstvena, te on misli da se već rukovao sa večnošću, pa nema potrebe da novo delo reklamira ili promoviše na društvenim mrežama. 

Tu ipak stižemo do problema. Pravu knjigu može da napiše samo pravi pisac. Kada amater piše roman, to je jednako pogibeljno kao da za volan autobusa pun putnika sedne čovek bez dozvole i obeća da će autobus spustiti niz serpentine. 

Jedino što se u slučaju romana mrtvi ne prebrojavaju odmah, pa to amaterima i njihovim mentorima bezbrižno omogućava da spuštaju jedan za drugim romaneskne autobuse i jedan za drugim ih survavaju u provalije. Nema veze – oni su na to podstaknuti i za tu rabotu bogato nagrađeni.

Istinski pisci za to vreme neumitno izumiru kao dinosaurusi. Na njihova mesta stupaju znatno okretniji primerci artističke faune: brži, bezočniji, krvožedniji.

Takav razvojni ciklus pre više miliona godina napravio je čoveka. Da li će ovog puta isti proces načiniti književnika?

Pisac ovih redova ipak ne veruje u to.

(Izvor: rts.rs – A. Gatalica)