Profesor Stanislav Tomić u izboru za „Priznanje izvrsnosti u oblasti građanskog obrazovanja na nivou BiH”

Uncategorized

Profesor Stanislav Tomić u izboru za „Priznanje izvrsnosti u oblasti građanskog obrazovanja na nivou BiH”

Obrazovni centar za demokratiju i ljudska prava „Civitas” BiH predstavio je kandidate za Priznanje izvrsnosti u oblasti građanskog obrazovanja u BiH s ciljem promovisanja dobre prakse u nastavi građanskog obrazovanja. Glasanje je još u toku, a profesor Stanislav Tomić je predstavljen na stranici (link ispod) gdje možete oznakom sviđanja dati podršku njegovoj nominaciji.

https://www.facebook.com/events/1269341929863368/permalink/1271880699609491/https://www.facebook.com/events/1269341929863368/permalink/1271880699609491/

Evo kako je on odgovorio na nominaciju…

(Njegov tekst prenosimo u cjelosti)

Građansko obrazovanje je leptir koji mora da izađe iz svoje čaure

Kad bih rekao da ne znam zašto me je neko nominovao za ovo priznanje glumio bih Sokrata koji nije znao zašto se u delfskom proročištu pojavilo njegovo ime kao odgovor na pitanje ko je najmudriji od svih Grka. Nemam, zaista, takve ambicije u ovom slučaju, i za razliku od toga smatram da kao nastavnik od Sokrata ponajviše treba da naučim da stalno preispitujem i popravljam sebe. Ako ste možda poželjeli da me vidite i pitate se zašto se nisam obratio preko videa, odgovorio bih vam da video demonstrira moju maštu, a esej je, međutim, format koji iziskuje aktiviranje vaše mašte. Meni kao nastavniku je, ipak, važnije ovo drugo. Oni koji me poznaju, znaju da ne bježim od javnog nastupa. Oni koji me ne poznaju mogu da misle drugačije, jer i takva mišljenja su nam potrebna.
Evo, napokon, razmišljam o tome, zašto bi uopšte mene neko predložio za ovaj izbor, i dijelim upravo sa vama pokušaje da odgovorim na to pitanje. Ali prvo da probam da eliminišem neke mogućnosti. Mislim da to nije zato što sam odmah na početku svog rada prošao proces sertifikacije, niti to što sam pohađao brojne seminare i konferencije o građanskom obrazovanju, a na nekima i držao radionice i izlagao svoje radove, objavljivao u naučnim časopisima itd. Učestvovao sam, istina, više puta sa svojim učenicima na finalnoj, odnosno republičkoj smotri „Projekat građanin“, te ljetnom kampu u Brčkom, ali ni to ne vidim kao neki osobit razlog. Sumnjam još više da je to zbog toga što na svojim časovima nekad ugostim predstavnike gradske izborne komisije ili poslanike iz Predstavničkog doma Paralamentarne skupštine BiH.

Možda je nekome neobično što nastavu građanskog obrazovanja počinjem tako što učenicima sa kojima se upoznajem pustim pjesmu grupe Partibrejkers „Hipnotisana gomila“ čiji refren kaže „Da li vjeruješ meni, ili misliš svojom glavom.“ A onda im tražim da zajedno tumačimo tu pjesmu, da bismo na kraju zaključili da nastava građanskog obrazovanja traži aktivne učesnike, učenike u ulozi partnera, saradnika, koji misle svojom glavom i preuzimaju dio odgovornosti za kvalitet nastave. Time im istovremeno ilustrujem način kako bih volio da se oni predstavljaju u toku nastave, afirmišiću tako vrijednost kreativnosti. Kažem im, povrh svega, da ne vjeruju ni meni, već da misle svojom glavom, i još na to dodam da je za mene najveći uspjeh kada se učenik ne slaže sa mnom, ukoliko arguemntovano zastupa svoj stav. Jer prihvatam da je mnogo važnije naučiti nekoga kako da misli nego šta da misli.

Možda je, opet, nekima čudno što sam učenicima koji vole fiziku preko Omovog zakona objašnjavao odnos građana i vlasti. Struja i otpor su obrnuto proporcionalni. Što je veća struja, manji je otpor, što je veći otpor manja je struja. Što je vlast jača, slabiji je otpor građana, što je otpor građana veći, manja je moć vlasti.

Možda zato što učenicima ispričam kako je moja majka svojevremeno izbacila kroz prozor igračku nindža-kornjače zato što brat i ja nismo mogli da postignemo kompromis oko prava na posjedovanje jedne igračke. Posebno vrednujem primjere i anegdote iz realnog života sa kojim nastojim da povežem nastavu.

Postoji, takođe, mogućnost da je to zbog toga što sam sa svojim učenicima, kroz „Projekat građanin“ uspio da u odluci gradonačelnika stoji „na inicijativu učenika“. Manja je mogućnost, s druga strane, da neko prati sve inicijative koje pokrećem i prepoznaje u njima i pedagoško značenje u smislu modela koga, u građanskom obrazovanju, valja praktično, a ne samo teorijski, ponuditi mladim ljudima.

I da zaključim na kraju, ja, ipak, mislim da je to najprije zato što redovno trčim kros sa svojim učenicima (dok sam još u kondiciji), i što godinama unazad zajedno sa njima dobrovoljno dajem krv. Oni koji ne znaju da je i to nastava građanskog obrazovanja, ovim prilikom im otkrivam tajnu. Građansko obrazovanje je leptir koji mora da izađe iz svoje čaure.

(www.civitas.ba, Infobirac)