Konkurs SOZ-a – priče koje su osvojile drugu i treću nagradu

ZVORNIK

Konkurs SOZ-a – priče koje su osvojile drugu i treću nagradu

Kao što smo i najavili, danas objavljujemo priče koje su dobile drugu i treću nagradu na konkursu za kratku priču Svetosavske omladinske zajednice Zvornik na temu „Pravoslavlje i život“.

„PREOBRAŽENjE“ – druga nagrada

Osvanuli smo u kafani. Pa i bio je red, bar sam tako mislio. Ne dobija se prvo dete dva puta. Devojčica, tri kilograma okruglo, pedeset jedan dužina. Žena se porodila uz dosta muke, poslednjih deset dana ležala je u bolničkoj postelji.
Moja dva najbolja prijatelja, moj brat i ja celu noć smo se zalivali vinom. Kaže Stavra, vlasnik kafane: „Valja se kad je takav povod”.
Nek bude da je tako, možda je Stavra i bio u pravu. A šta će drugo kafedžija da radi nego da navrće točak na svoju vodenicu?
Nevolja je bila u nečemu drugom. Godinu već, dve, tri, pet – više se i ne sećam, svaki dan sam završavao na isti način – za kafanskim stolom. Uvek sam nalazio neki novi razlog, neki novi povod da ono što sam preko dana s mukom zarađivao, preko noći sa lakoćom potrošim. Ni dan-danas ne mogu da objasnim sebi zašto je do toga došlo. Znate kako kažu: razočara se čovek, tišti ga nešto, ne oseća se komotno u svom telu… Meni je žena dobra ko `lebac bila, kuću sam svoju imao, ma, ništa mi falilo nije… Kako sad na to gledam, presudile su dve-tri duže sedeljke sa drugarima i rakijom. Taj užasni, nemili gospodar alkohol uvukao mi se pod kožu podmuklo i neosetno, tako da ni primetio nisam. Tek, postadoh seoska ispičutura, flašoman, kako su me oslovljavali mangupi kad me sretnu.
A žena moja Stanka, tiha i vredna, uspevala je da učini da kuća stoji na nogama, kad već gazda to sve češće nije mogao. Vratim se iz kafane mokar, pomućen, a ona mi na stolu postavila toplo jelo i krišku `leba. Sećam se, nekad pojedem, nekad prevrnem, kako mi dođe. Ona ćutke odnese tanjir do sudopere, opere ga, pa ode u spavaću sobu. Kroz zatvorena vrata, na koja sam ponekad znao lupati u delirijumu, često sam čuo neko mrmljanje, nešto čije značenje moja pomućena svest nije mogla razaznati. Sad znam, molila se pred ikonom Bogorodice, molila se i čekala.
Ubrzo sam i posao izgubio. Gazda je primetio da sve češće dolazim mamuran i neispavan. Snaga me polako izdavala, u nekoliko navrata povraćao sam na radnom mestu.
– Izvini, Radane, nisi ti više za ovaj posao, poslednje su gazdine reči kojih se sećam.
Stanku su njeni nekoliko puta zvali da se vrati.
– Biće bolje, biće bolje, odbijala ih je uporno, daće Bog.
I borila se. Molitvama i trpeljivošću.
Kad je ostala bremenita, ja sam se uplašio. Valjda mi je neki zaostali delić svesti govorio da od mene pravi roditelj biti neće, da ću flašu večno grliti više i češće nego decu.
Stanka je i dalje obavljala sve poslove u kući i oko kuće.
Mesec dana po rođenju dođe vreme da krstimo kćerku. Sve što je trebalo pripremiti i dogovoriti obavile su Stanka i moja majka.
Sećam se, tog jutra, beše april mesec, sunce se dobrano mučilo iza oblaka. Tek neki blagi nagoveštaji svetlosti uspevali su da se provuku kroz sivilo. Kad sam se, mamuran i nedoteran, pojavio pred crkvom, kum Pavle i rodbina su već ulazili unutra.
Meni nije bilo ni do čega. Prethodne noći nalivene čaše vina talasale su se u utrobi.
– Evo i one pijandure, reče neko. Zvuk prezira u glasu beše očigledan.
Dobro sam čuo te reči, i ne bi mi svejedno. Ma ko to… sad ću da ga… pomislih, steghuh pesnice i nageh se ka napred. Neočekivano, sa istočne strane dođe dašak blagog vetra koji kao da me pomilova po ludoj glavi. Ohladih se istog trena i uđoh za ostalima u crkvu.
Toliko dugo nisam kročio unutra. Namah osetih neku blagost i smirenje. Obred poče.
Sveštenik i kum uradiše sve kako treba. Stanka je sve vreme stajala po strani, uredna i čista, obučena u svoju najlepšu haljinu, koju sam joj kupio još dok smo se zabavljali.
Kad se glavni deo obreda završi, sveštenik poče za tu priliku prikladan govor, uz najlepše želje za budućnost deteta.
– I, na kraju, da poželim ovom divnom Božjem detetu koje danas krstismo, da poštuje roditelje svoje koji ga, uz Božiju pomoć, na svet doneše. Takođe, da poželim i da roditelji poštuju njega i izdignu se iznad svakog problema i svake nevolje.
Sveštenikove oči, dok su ove reči izvirale iz njegovih usta, pogledaše u mene. Stid koji sam osetio kako mi izvire iz čela natera me da spustim pogled. Kako sam to učinio, jedne druge oči zaseniše mi lice. Moja malena kćer, šćućurena u Stankinom naručju, posmatrala me je netremice. Jasno sam mogao pročitati šta u tom pogledu piše.
Podigao sam glavu ka svodu crkve. Tamo je na moje oči čekala Bogorodica, sa detetom u naručju. Blaženstvo koje sam u tom času osetio ispunilo me je tako da ga i dan- danas osećam. Nikad me više nije napustilo.
Kad sam izlazio iz crkve, sageh se i poljubih sveštenika u ruku.
– Hoću, oče, rekoh.
Pred crkvom, razdragana rodbina je već počela da proslavlja. Sunce, koje se celo jutro borilo sa oblacima, pobedilo je. Njegove blagoslovene zrake jasno sam osetio na koži, umivali su me i pripremali za novi život.
Nikada više nisam popio ni kap.
***
Danas, nakon toliko godina, ponovo smo svi na istom mestu, osveženi blagim dahom povetarca. Dočekao sam i taj dan. Udajem kćerku.
Ipak, ima neko ko nedostaje. Nema moje Stanke. Već je deset godina kako se preselila, i sad boravi negde gore visoko, iza oblaka.
Znam je, sigurno nas posmatra odnekud i moli se da sve bude u redu.
Mlada je stasita i lepa, mladoženja je dobar, gosti su veseli… biće, biće.
Daće Bog.

Nenad Ćorilić (Loznica)

 

 

„LUDA MILjA“ – treća nagrada

Mladi sveštenik Gavrilo, tek došao iz jedne južnosrpske parohije u Azanju, trebalo je da obiđe kuće koje su uskoro slavile Mitrovdan i osveti vodicu. Bilo je ih je ukupno osam, a jedna od njih beše lude Milje. Pristigao da na kratko zameni bolesnog oca Svetozara, nije znao skoro ništa o Azanjcima, a još manje priču o Milji. Mlad i nedovoljno iskusan u ophođenju sa ljudima, oslanjao se na svoju ljubav prema Svevišnjem i čistim srcem pristupao svojoj dužnosti. Tako ga voljeni poziv dovede blatnjavim puteljkom i do kapije Miljine avlije.
Mladi Gavrilo otrese gunj od sitnih kapi susnežice koja od jutros nije prestajala, strese se od hladnoće, spusti tašnu s krstom, činijom za vodu i bosiljkom na vrhove cipela, pa dunu u promrzle dlanove pocrvenele od hladnoće i snažno ih protrlja. Prsti mu pobeleše od stiska, ali se ne pokoleba ni kad mu niz goli, tanki vrat pade jedna poteška kap i skliznu između kičme i desne plećke. Učini mu se, kao da mu kožu zaseče neki nevidljivi ledeni nož, nateravši ga da zadrhti od zime.
Tako promrzao, prvo što opazi beše odžak s nekoliko otpalih cigala iz koga ne izlažaše dim. Onda mu pogled privuče razmaknuti crep na krovu, pa prozori bez zavesa, poluodškrinuta ulazna vrata kuće, koja bi se povremeno, uz škripu, zanjihala usled promaje i prag sa razbacanim cipelama. Gavrilo primeti da u raskaljužanom dvorištu nema psa i kratko se dvoumeći da li da produži do sledećeg slavljenika, ili proveri ima li tu koga, ipak povika.
– Domaćine!
Ne beše nikakvog odgovora, ali da ga ne bi grizla savest, pozva još jednom, pokušavajući istovremeno da uđe u avliju, gurnuvši kapiju zaraslu u travu i pri dnu zakopanu naslagama sitne zemlje, koju je nagomilala voda od pre nedelju dana kada je kiša lila kao iz kabla. Htede da produži, osećajući promrzle prste na nogama i ledeni vetar koji mu je šibao oči i mlado lice pokriveno tankom, retkom bradom. Ali, neka nevidljiva sila ga pogura napred i on naglo zakorači u dvorište, preskačući mali bedem crnice. Jedan zarđali ekser, koji je izvirivao iz daske na kapiji, zapara mu gunj na rukavu. Gavrilu bi žao kad ugleda na podlaktici kako iz razderotine oblika oka proviruje vuna, bela kao sneg. Gunj koji je s prvim hladnim danima neprestano nosio, bio mu je poklon od oca pred sam dolazak u to šumadijsko selo. Milostiv si, Gospode, pomisli Gavrilo prekrstivši se, zašiću ga večeras, i krete prema kući.
Mladi sveštenik lagano pokuca dvaput na ulazna vrata.
– Ima li koga?
Iz unutrašnjosti je zjapila polutama i ništa se nije čulo. Gavrilo odmahnu glavom, još jednom nestrpljivo lupnu i okrete se da ode. Počinjalo je da se smrkava. Susnežica se lagano pretvarala u krupne pahulje, a nebo bojilo teškom, tamnosivom nijansom, najavljujući pravu zimsku noć.
Tada se začuo nečiji kašalj.
Gavrilo zastade i oslušnu, pokuca još jednom na vrata pre nego što zakorači u kuću. Ledeni, ustajali vazduh je vonjao na buđ, otežavajući mu disanje, dok su mu se oči lagano privikavale na tamu. Pored šporeta na drva, u stolici za ljuljanje koja se jedva primetno njihala, opazio je nepomičnu žensku priliku. Uplašen, naglo je zastao i ukočenom rukom se prekrstio, počinjući jedva razgovetno da se moli, Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog.
– Nema ovde ni sina, ni tog tvog Gospoda … ništa nema. Samo cigle, drvo i ja. Odlazi!
Zbunjen, Gavrilo presta da diše za trenutak i razrogačenih očiju, ne verujući svojim ušima koliko snage beše u tom ženskom glasu, oprezno joj priđe.
– Pomaže Bog, domaćice! Dođoh da svetim vodicu. Ja sam Gavrilo…
– Nisam te zvala! Gubi se iz moje kuće zajedno s tim tvojim Bogom!
Zastala je zbog snažnog kašlja koji je vidno iscrpeo njeno ionako slabo telo. Gavrilo se brzo pribra, odgurnu jednom rukom nekakvo suđe razbacano po stolu, ostavi tu, pod kraj svoju tašnu, dohvati sa sudopere neku čašu i natoči ženi vode. Pruži joj, ali ona nije imala snage ni ruku da podigne, te je on, ko dete napoji.
– Idi!
Gavrilo se nije obazirao na njene reči, već skide gunj, prebaci ga preko stolice, pokuša da upali svetlo, ali nije bilo struje. Nađe mašice na podu, počisti pepeo i prospe ga iza kuće na neke osušene ruže, trčeći se vrati u kuću i uzimajući šibicu iz svoje tašne, potpali vatru od drvaca što nađe na podu i ponovo izađe u dvorište. Primetio je neke panjeve i sekiru na zemlji dok je bacao pepeo. Uze tu sekiru zarđalog sečiva i ignorišući zimu, ledeni vetar i utrnule prste, nacepa za naramak bagrenovine. Žureći da mu se vatra ne ugasi, pohrli nazad, ne obazirući se na psovke i bogohuljenje od strane bolesne žene. Ostavio je vratanca šporeta poluotvorena kako bi toplota što pre zapahnula domaćicu, a zatim zapali dve od četiri poludogorele sveće što nađe na niskom kredencu punom prašine i paučine.
– Ostavi me da crknem ovde. Ne trebaju mi ni voda ni vatra. Odlazi!
– Bog me je poslao, a On nikada ne ostavlja svoje verne podanike.
– Ne pričaj gluposti! Nit’ sam vernik nit’ sam odana.
Gavrilo uze neko lonče, plaknu ga, nali vodom i izvadi sasušeni bosiljak iz svoje tašne da skuva čaj. Nađe u prvoj pregradi i nekoliko parčića nafore, te sačeka da voda provri pre nego što pokuša da nahrani ženu.
Kada čaj bi gotov, kleče pored stolice za ljuljanje i umoči malo parče nafore u mirišljavu, vrelu vodicu i primače je ženinim tankim, suvim, ispucalim, pomodrelim usnama. Ona sklopi oči i okrete glavu kao da požele da se sakrije od blagog pogleda mladog sveštenika.
– Hajdete, uzmite malo. Trebalo bi da ojačate, odete kod lekara, uzmete neki lek. Zar nemate nekog ko bi Vam pomogao?
– Imam, kako nemam! Supruga i dva sina!
Žena se naglo okrenula, zašištala kroz zube na mladića poput nakostrešene mačke, ali ga to nije uplašilo.
– Gde su oni sada? Zašto su Vas ostavili samu?
– Suprug otišao kod druge, stariji sin u grad, a mlađeg jede zemlja. Zlato moje istrulilo. Samo mene neće taj tvoj bog. Nit me uzima, nit mi ranu zaceljuje.
– Još Vam nije vreme.
– Ne beše ni mom Nenadu, ali eto, nema ga, kuku meni crnoj kukavici!
– Smirite se. Evo, jedite malo da se zagrejete.
– Beži, đavole, od mene! Ne treba mi ništa iz tvojih ruku!
– Dobro. Kako želite. Samo znajte… siguran sam da bi Vašem sinu srce prepuklo od tuge kada bi sada mogao da Vas vidi.
Gavrilo poče da se pridiže, kad ga žena zgrabi za podlakticu tankim, koštunjavim prstima.
– Mog sina ne uzimaj u usta. Da je živ, bio bi tvojih godina. I kaži tom tvom bogu, da je pravedan, prvo bi mene uzeo kod sebe, a ne mog jedinca, moj ponos, moju nadu.
– On jeste pravedan, majko, a Vi ste dozvolili da Vas obuzme čemer i preplavi mržnja. Otac je ljubav, a ljubav je snaga.
– Ostavi te bajke za decu. Imadoh sve, a sad nemam ništa. Bez Nenada je za mene sve izgubilo smisao. Ljudi su pokazali svoje pravo lice, pa čak i oni kojima sam najviše verovala su me izdali.
– Niko Vas nije izdao. Vi ste se bez borbe sami predali, a moj dolazak je potvrda da je Otac uvek bio uz Vas.
– Da je bio, ne bi me ovako osakatio. Zašto mene? Zašto mog Nenada?!
– Ljudima dobro služi zdravlje, krene posao, osnuju porodicu, pa zaborave na pokornost i da zahvale Bogu Ocu što ih je tih darova udostojio. Onda se opuste, prepuste gresima, a Otac, da bi ih vratio na pravi put, pošalje neku nevolju na njih, ne bi li se opametili. Neko se vrati u stado, neko ostane na stranputici. Setite se Jova i milosti koju mu ukaza Gospod. Verujte i Vi, draga majko, i dozvolite da svetlost opet obasja Vaš dom.
Mladi Gavrilo obuče gunj, uze svoju tašnu i nečujnim koracima izađe iz kuće, lagano zatvarajući vrata za sobom.
Da je Gavrilo provirio kroz prozor, video bi pri slaboj svetlosti šporeta kako Milja sporo jede naforu i srče čaj, zagledana u vatru. Da je ostao još neki dan u Azanji, saznao bi od meštana kako je luda Milja bila u crkvi na nedeljnoj Liturgiji.
Ali od one večeri, niko ništa o njemu nije čuo, niti ga je ikada više video, te su njegovu pojavu u selu pripisali još jednom Miljinom priviđenju.

Brankica Bogdanović Ćašina (Azanja)